Rođena sam sa hendikepom, malim, neznatnim, ali ipak hendikepom vidljivim golim okom. Dovoljno da me obeleži za celi život i dovoljno da se moram duplo više dokazivati u nekim stvarima. Da ne pominjem da sam veliki deo svog detinjstva provela na rehabilitaciji i gledajući kako se druga deca igraju. Mislila sam da ćemo se vremenom naviknuti jedno na drugo, moj hendikep i ja, ali nismo. Ustvari, možda se on navikao na mene ali ja na njega sigurno nisam. Bila sam sigurna da jesam, ali mi je jedna situacija od pre neki dan pokazala da nisam. Pominjanje i ispitivanje o njemu doživela sam kao zabadanje igala u živu ranu. Zabolelo me jako. Mislila sam da sam jača ali nisam, nažalost.
Ali shvatila sam jednu stvar: a to je da živimo u društvu ljudi koji su ograničeni kao terase. Koliko je u stvari nebitno da li imaš manjak mozga, tolerancije ali je jako važno da li imaš hendikep tj da li imaš spazam jednog mišića. E taj spazam mišića je izgleda važniji od moje inteligencije, mog osmeha i mojih prodornih plavih očiju.
U redu je da su ljudi znatiželjni, ali treba pustiti osobu da sama priča o tome bez dodavanja soli na ranu.
U Srbiji su ljudi sa hendikepom suočeni sa raznim problemima: neprilagođenih prilaza, nepristupačnog stepeništa bez ograde ali najgore od svega je neprihvatanje okoline. Osobe sa hendikepom su u neku ruku građani drugog reda. Uvek mi je najteže od svega padao pogled tzv, zdravih ljudi i njihov podsmeh. Kao da sam ja baš volela da imam hendikep, kao da je on moj izbor, a nije. Nastao je kao posledica nestručnosti lekara.
Kada bi me pitali šta bih volela da promenim na sebi to je da samo budem ponovo rođena bez vidljivog hendikepa. Vremenom sam shvatila da će ograničenih ljudi uvek biti a da ću se ja morati naučiti na suživot s njima i njihovim otrovnim jezicima. Dozvoljeno je biti neobrazovan ali se ne oprašta biti osoba sa hendikepom. Hendikep se ne oprašta bez obzira što on nije izbor nego surova nepromenljiva realnost. Ružičaste naočare koje nosim kroz život su trenutno slomljene ali se iskreno nadam da će uskoro biti popravljene i vraćene tamo gde im je mesto.
Iskreno se nadam da ćemo nekada prerasti u neko humanije društvo koje će lakše prihvatati ljude sa hendikepom, u društvo bez predrasuda gde će pobediti ljubav prema bližnjem svom.
Na osobe sa hendikepom treba gledati kao na ravnopravne članove društva i ne postavljati im suvišna pitanja o njihovom stanju, već ih treba pustiti da Vam same ispričaju svoju priču. I oni su ljudi od krvi i mesa samo duboko ranjeni, koji pored svih problema koje ovaj život nosi, imaju problem da nauče da žive sa svojim hendikepom u ovom surovom društvu.
Možda imaju hendikep ali su zato veliki heroji koji svoju bitku biju svaki dan. Iza mnogih od njih su brojne operacije, sati i sati rehabilitacije da bi stajali na svojim nogama. A sigurno znam da u sebi nose veliku tugu i želju za životom bez hendikepa.
Marijana Bašić
