Osim velikih gradova, trgovine i umetnosti, u ovom period se javlja i prva moda. Po figurinama koje su nekada krasile svaki dom (u najvećoj meri se radilo o stilizovanoj predstavi žene), vidi se da je “u modi” bio “V” izrez, mini-suknja, kao i ukrasi u vidu traka i narukvica od školjki spondilus koje su u ove krajeve stizale čak sa Mediterana.
Da su drevni Vinčanci puno pažnje posvećivali kulturi oblačenja svedoče i mnogobrojni tkački razboji pronađeni na lokalitetima, kao i tegovi za razboj od gline i pečene zemlje; takođe, često se na dnu keramičkih posuda vide tragovi asura na koje su tek izrađene posude stavljane da bi se na njima sušile. Analize su utvrdile da su asure i garderoba mahom pravljeni od konoplje. U okviru vinčanskih domova su često pronalažene male zemljane lule, a pošto je duvan u Evropu stigao tek u 15. veku sa Kolumbom, postavlja se pitanje šta li su to Vinčanci pušili pre 7000 godina?
Dugo je vladalo mišljenje da su na ove prostore tehnologiju topljenja metala pre oko pet ili šest hiljada godina doneli osvajački narodi sa istoka, iz stepa današnje Ukrajine i južne Rusije; međutim, ima li smisla da neko tokom svojih pljačkaških i otimačkih pohoda podučava narode koje porobljava, ili logika nalaže da su sa sobom odnosili sve što je od metala, kao i pojedince koji su poznavali tajnu topljenja metala? Da je na ovim prostorima bilo topljenja metala, pre svega bakra, pa i zlata (ovi metali su najlakši za obradu, pošto se u prirodi mogu pronaći u svom osnovnom, prirodnom obliku) svedoči više lokaliteta, među njima i lokalitet Cerovica u blizini Češkog sela.
Na ovom mešovitom, starčevačko-vinčanskom lokalitetu, bez tragova kasnijih perioda, dakle na isključivo neolitskom nalazištu na površinu zemlje posle dubokog oranja izlaze velike količine šljake, koja ostaje kao nusprodukt topljenja bakarne rude. Pošto nema tragova kasnijih kultura, nije moglo da se desi da je toliko šljake na lokalitet dospelo kasnije, npr. tokom srednjeg veka. Nema sumnje da su poznavaoci tajne topljenja metala bili veoma cenjeni i poštovani pojedinci, znalci koji su svoje veštine ljubomorno čuvali od radoznalih očiju; u svojim su kovačnicama vredno radili, pomoću duvaljki, pomoću mehova od životinjske bešike, sa maskama na licu.
Za poimanje tadašnjeg čoveka su na mističan način kamen uobličavali u nakit, oruđe i oružje. To je zahtevalo i plaćanje visoke cene, pošto je dugotrajno izlaganje otrovnim isparenjima uzimalo danak: naime, kovači su često ostajali hromi i slepi, te nije čudno što su milenijumima kasnije bogovi vatre i kovačkog zanata, Hefest kod Grka, Vulkan kod Rimljana, predstavljeni upravo kao hromi i deformisani. Interesantno, supruge obojice su boginje lepote, Afrodita i Venera, što verovatno govori o tome da su kovači oduvek bili veoma cenjeni, te da im je status omogućavao da uz sebe imaju najlepše žene.
Predmet mnogih diskusija predstavlja i vinčansko pismo, pismo o kojem se sve češće priča u naučnim krugovima. Na mnogim vinčanskim lokalitetima pronađeni su komadi keramike sa urezima i znakovima, te se postavilo pitanje ko je urezivao ove znakove i zašto, i to identičnog oblika od Slovačke do Makedonije, od Hrvatske do Bugarske? Dugo je zvanična verzija bila da su to vlasnički znakovi, odnosno znakovi koje je urezivao neki proizvođač keramike, grnčar. Međutim, kolika li je to njegova fabrika morala da bude ako je na tako velikoj površini pronađeno na hiljade ulomaka? Pri tome, izgleda da se ne radi o ideogramskom pismu (jedan znak = jedan pojam), već o fonetskom pismu (jedan znak = jedan glas), budući da su identični znakovi na keramici često postavljeni u drugačije nizove.
Danas je teško da rastumačimo o čemu se tačno radi(lo), dok keramika sa urezima isplivava na površinu zemlje sa svakim dubokim oranjem. Mnogi lingvisti, ne samo u Srbiji ili na prostoru Balkana, na čelu sa najpoznatijim svetskim paleolingvistom (specijalistom za drevne jezike) Haraldom Harmanom smatraju da je kolevka svetske pismenosti i najstarijeg pisma upravo ovde, u Srbiji – štaviše, najviše uz Dunav; dakle, naučnici širom sveta se ne libe da argumentovanio tvrde da je vinčansko pismo iz 6. milenijuma p.n.e. čak oko 2000 godina od protosumersko-piktografskog iz 4. Milenijuma p.n.e. Harman se u svojoj knjizi “Zagonetka podunavske civilizacije” (Delfi, 2019) ne libi da tvrdi da je prvo pismo na svetu nastalo upravo ovde, na ovim prostorima!
Da sablazan bude još veća, Potporanj je naveden kao lokalitet na kojem je pronađen veoma veliki broj ovih znakova, među kojima je nekoliko u svojim rukama držao i autor ovih redova. Možda pravo pitanje nije da li je nekada postojalo vinčansko pismo, već da li ćemo uspeti da ga rastumačimo a potom i iznova čitamo.
Između 4850. i 4500. godine p.n.e. širom Evrope narodi starine su u svojim nastojanjima da pronađu vlastito mesto u vremenu i prostoru, trudeći se da „ukrote“ prirodu, počeli da zidaju rondele i rondeloide (građevine nepravilnog oblika), svojevrsne kalendare koji se u najvećem broju slučajeva sastoje od četiri, nešto ređe od dva zemljana nasipa u vidu koncentričnih krugova.
Ovakve dve kružne formacije nalaze se u neposrednoj blizini Vršca; formacija u blizini Vatina je zahvaljujući močvarnom terenu odlično sačuvana uprkos svojoj starosti, pošto se podzemne vode pojavljuju već na dubini od 1 m, pa zemljište nije pogodno za obrađivanje. Prva, sondažna arheološka istraživanja je obavio Feliks Mileker u XIX veku. Arheoastronomsko istraživanje su započeli Mark Frinku i Leonard Dorogostajski, iz Temišvara u Rumuniji i osnivači Društva SRPAC i Tamaš Fodor, bibliotekar i član Udruženja ljubitelja starina „Feliks Mileker“ iz Vršca. Arheoastronomi iz Rumunije su sa članovima Udruženja ljubitelja starina „Feliks Mileker“ podelili pretpostavku da bi iz centra ove strukture na zimsku kratkodnevicu mogao da se posmatra izlazak Sunca spram Vršačkih planina, udaljenih oko 12,5 km u pravcu jugoistoka, koje bi u ovom slučaju trebalo da predstavljaju referentnu tačku. Padina Guduričkog vrha je pod takvim nagibom, da se Sunce nakon izlaska lagano penje sve do samog vrha. Sunce koje se pomalja iz magle, rasterujući mrak, htonsko, i za čoveka današnjice predstavlja nesvakidašnji prizor, čak epifaniju, pa možemo da nagađamo kako je sve to delovalo na ljude u starini, budući da su za njih nebeska tela predstavljala bogove, planine su bile sveta mesta, a horizont sa svojim obradivim površinama izvor života.
Pretpostavka je da su Vatinski krugovi imali dvojni karakter i da su posedovali kako praktičnu, tako i kultnu ulogu u životu drevnih Vinčanaca. Budući da su bili svesni cikličnosti prirode i smena godišnjih doba, zemljoradnja im je dala podstrek da tačno odrede doba godine i što preciznije periode za setvu, žetvu i ostale zemljane radove, jer se dešavalo da npr. u januaru ili u februaru bude dužih toplih perioda, pa bi nesmotreni zemljoradnik mogao da rizikuje da mu mraz uništi letinu ukoliko bi neki od radova obavio prerano ili prekasno. Ovako, položaj Sunca u odnosu na Vršačke planine garantovao mu je tačnost, odnosno uslovno rečeno, tačan „datum“ u okviru godine. Sa druge strane, kultni karakter Vatinskih krugova se ogleda u mogućnosti da su simbolično predstavljali ritual ponovnog rođenja; do njih se stiže tokom noći, po mraku, silazeći u dubinu močvare po terenu punom pukotina, često i kroz gustu maglu. Hodočasnici, učesnici u ritualu bi ceremonijalnim putem dolazili do uzvišenja u močvari, do primordijalne grude koja je simbolizovala ponovno rođenje. Kada bi se po dolasku u centar krugova učesnici procesije okrenuli, posmatrali bi rađanje i uspinjanje zimskog Sunca iz „podzemlja“ uz padinu Guduričkog vrha prema novom životu, tj. prema novoj godini. Ponovo rođeno Sunce bi simbolično oživelo prirodu, oplodilo oranice, revitalizovalo krugove kao i učesnike procesije, pripremajući ih za novu godinu.
Ne možemo da znamo da li su pri tome učesnici stajali u krugovima, odnosno u prstenovima, da li su se držali za ruke, da li su možda pri tome plesali neku vrstu „kružnog“ plesa – preteču kola, ostaje da se nagađa, ali prilično je izvesno da su prilikom ove procesije koristili instrumente, pošto je na mnogobrojnim neolitskim lokalitetima koji okružuju Vatinske krugove pronađen veliki broj udaraljki, duvaljki, zvečki i drugih alatki, za koje pojedini arheolozi misle da su igračke, dok ih drugi smatraju instrumentima koji su upotrebljavani i tokom kultnih radnji. Istraživači iz Rumunije su ukazali na još jedan rondel, u ataru Vlajkovca, i utvrdili da gledano odatle, Sunce na dugodnevicu izlazi iznad jednog od vrhova Vršačkih planina. Površinski nalazi keramike sa terena (koji su tu dospeli delovanjem poljoprivredne mehanizacije) svedoče da je verovatno takođe reč o strukturi koju su izgradili Vinčanci. Kako su Vatinski krugovi posvećeni zimi i ponovnom rođenju, nalazeći se u najdubljoj tački Velikog rita, spiralni rondel kod Vlajkovca, na blago uzdignutom terenu, mogao bi da bude posvećen letu i slavljenju Sunca u njegovom punom sjaju, u trenutku kada je ono najjače, 21. juna tokom letnje dugodnevice; tako ova dva rondela zaokružuju dualitet život-smrt, zima-leto, vlažno-suvo, htonsko-solarno, slično kao što je to slučaj kod Stounhendža i drugih, sličnih građevina.
Takođe, nije slučajno što se od osvita civilizacije tokom zimske kratkodnevice u raznim kulturama, na raznim krajevima sveta upravo na ovaj datum rađaju solarna božanstva: tako zimska kratkodnevica, odnosno trenutak kada Sunce jača i dani bivaju sve duži, pada upravo na Božić po Gregorijanskom kalendaru. Istog se datuma u drevnom Egiptu slavilo rođenje Horusa, u Persiji rođenje Mitre, kod starih Slovena rođenje Koleda, a u hrišćanstvu Isusa Hrista. Svi oni zajedno predstavljaju rođenje svetla iz tame najduže noći, a time i nade da će ovo solarno božanstvo oterati htonsko, i da će se time hladnoća i tama uskoro povući. Letnji solsticijum je takođe obeležavan na razne načine, npr. kod Slovena se tada rađalo božanstvo Kupalo, paljene su vatre koje su mladi preskakali, pri čemu je vatra koja je grejala i obasjavala učesnike predstavljala Sunce koje je trebalo da im podari plodnost. Paljeni su štapovi koji su okretani u vazduhu, simbolično predstavljajući kretanje sunčevog kotura, što je po principu imitativne magije predstavljalo dozivanje Sunca i njegovog pozitivnog dejstva. Suština svakog običaja na ovaj datum je bila ista – „eterična“, blagorodna božanska bića na ovaj dan „trijumfa svetlosti“ se lakše manifestuju i lakše ih je kontaktirati.
Možemo da zaključimo da su oba rondela u blizini Vršca tokom neolita osim uloge kalendara takođe imala ulogu u ritualu plodnosti i ponovnog rođenja, u ritualu svečanosti posvećenih Suncu. Svakako se radilo o ritualu koji je za svoj cilj imao ponovno povezivanje članova zajednice, ili više zajednica iz okoline Vršca. Na osnovu svega navedenog nameće se zaključak da se čovek kamenog doba na ovim prostorima umnogome razlikovao od predstave savremenog čoveka o svom praistorijskom pretku kao o poludivljaku opasanom u kožnu pregaču, koji svoju dragu posle udarca toljagom vuče u pećinu. Deluje da su stvari bile sasvim suprotne: čovek kamenog doba je živeo u skladu sa svojim okruženjem i u miru sa svojim komšijama, od prirode je uzimao tek onoliko koliko mu je bilo potrebno, bavio se umetnošću, tokom putovanja se učio toleranciji upoznajući osobenosti naroda na koje je nailazio, starešine su svoju svakodnevicu stavljale isključivo u službu dobrobiti zajednice, te nije ni čudo što se ovaj period smatra “zlatnim dobom”. Možda je upravo sve navedeno formula kojom bi savremeni čovek trebalo da se vodi u svojim nastojanjima da svet oko sebe učini boljim mestom.
Tamaš Fodor
