Pred kraj šestog milenijuma p.n.e. na temeljima Starčevačke kulture razvija se tehnološki najnaprednija praistorijska kultura na svetu – Vinčanska kultura. Stručnjaci ne mogu da usaglase svoja mišljenja o tome da li se radilo (samo) o kulturi ili se radilo o civilizaciji; dok je kultura više centrirana oko pojedinca ili manje grupe ljudi koji dele zakone, jezik, običaje, verovanja i ostale navike koje pojedinac usvaja kao član određene zajednice, civilizacija je mnogo širi pojam koji se vezuje za napredna društva koja su, uz razvoj poljoprivrede, počela da razvijaju i urbana naselja, u okviru tih naselja njihovo uređenje, urbanizam, arhitekturu, složenu podelu rada, administraciju i ostalo, dakle, sve ono što je bilo okrenuto ka dobrobiti i prosperitetu čitave zajednice. Po svemu sudeći, na osnovu rekonstrukcija naselja, nalaza i načina života, uz drevne Vinčance i njihov način života svakako pristaje epitet civilizovani.
Vinčanska civilizacija je nazvana po lokalitetu Vinča – Belo brdo, 60-ak kilometara vazdušnom linijom udaljenom od Vršca. Samo u Vršcu i njegovoj okolini zabeleženo je više od pedeset vinčanskih lokaliteta! Nedavno se u medijima pojavila informacija da je u čitavom Donjem Pomoravlju otkriven impozantna količina neolitskih nalazišta, nešto manje od stotinu, dok ih Vršac kada se saberu starčevački i vinčanski lokaliteti ima tek nešto malo manje. Nažalost, veoma mali broj lokaliteta je temeljno istražen (Kozluk na obodu Vršačkog brega, At iza fabrike čokolade i Kremenjak kod Potpornja), što teoretičarima zavere, ali i jednom delu stručne javnosti daje više nego širok prostor za nagađanja i hipoteze; kao glavni argument navodi se da su na mnogim lokalitetima danas deponije, kao što je to slučaj sa eponimnim lokalitetom Vinča, ili sa lokalitetom kod Potpornja. Takođe, mnogi su lokaliteti uništeni, između ostalih i terasa na Dunavu na kojoj su živeli drevni Lepenci. Ovakvih primera ima zaista mnogo.
U ovom periodu najviše su zastupljeni poljoprivreda i stočarstvo, uz lov i ribolov. Javljaju se prva trajna naselja u kojima je odjednom živelo nekoliko stotina, pa i hiljada ljudi, što je u odnosu na gustinu naseljenosti (smatra se da je u ovom periodu u Evropi živelo 2 – 10 miliona ljudi) značilo da su se u našoj blizini nalazile metropole poput Pariza, Londona i Njujorka. Ovo je slučaj i sa Potpornjem u blizini Vršca, odnosno smatra se da je u njegovoj neposrednoj blizini, na lokalitetima Kremenjak i Staro selo, živeo veliki broj ljudi. Za prostor Srbije važi mišljenje da se na svakih desetak kilometara nalazi po jedan lokalitet, a mnogi smatraju i dokazuju da je gustina naselja po kvadratnom kilometru bila čak i veća – što ponovo ide u prilog teoriji da na ovim prostorima eventualno doseljavanje iz Anadolije nije imalo veliki uticaj; nameće se pitanje koliko je to ljudi trebalo da dođe na ove prostore, i to odjednom, da bi naprečac nametnuli svoj kulturni obrazac, religiju, način života i ostale tekovine, budući da su Vinčanci na čitavom Balkanu izrađivali identične domove, figurine, keramiku, svetilišta, naselja, sve ono što ukazuje na neophodni vremenski kontinuitet potreban da bi se sve navedeno ustalilo … Ovo je samo jedan razlog zbog čega se sve glasnije govori o tome da je pravac migracija verovatno tekao u suprotnom smeru.
Tokom mlađeg neolita, pre oko 7000 godina, na ovim prostorima počinje da se dešava mnogo toga što nema presedana ni u jednom primeru u prošlosti:
- Po prvi put nastaju čitavi gradovi, višeslojni i stalno naseljeni tokom mnogo generacija, čitave metropole sa velikim brojem stanovnika koji su se bavili specijalizovanim poslovima, ekonomski, kulturni i verski centri koji su sa drugim gradovima razmenjivali usluge, proizvode i ljude (mahom maritalnim vezama). Kuće su grupisane oko centralne, najveće kuće, svetilišta ili oko trga, kao ranije, u Lepenskom viru, što govori o urbanističkom uređenju; kuće su u nizovima, “ušorene”, bez okućnica i sa malim razmakom jedna od druge. Orijentisane su u pravcu jugoistok-severozapad, smatra se zbog zaštite od vetra, imale su krov od trske na dve vode, krečom u belu boju zbog dezinfekcije obojene zidove od pletera i lepa (pruće i glina pomešani sa slamom i peskom upleteni oko vertikalnih drvenih greda) i uglačane podove. Ovakav način gradnje, ekološki, uz uštedu energije, danas je hit u skandinavskim zemljama, pošto su pleter u zidovima i glina u podovima omogućavali cirkulaciju i minimalnu potrošnju energije, a poseban kuriozitet predstavlja upotreba napa umesto kamina, što je dodatno smanjivalo emisiju toplote tako što je kroz nape iz domova u najvećoj meri izlazio samo dim. Zidaju se kuće na sprat, sa više prostorija za zanatlijske radionice, za smeštaj žitarica itd. Treba napomenuti da su mahom svi domovi bili identičnih dimenzija, niko se nije isticao po imetku, što ide u prilog mišljenju da se radilo o egalitarnom društvu, društvu jednakih, među kojima je najstariji, najmudriji starešina imao ulogu savetnika, a ne vođe koji svoj autoritet sprovodi ognjem ili mačem. Mudri starešina je satisfakciju pronalazio u odobravanju i poštovanju okoline, kao i u spoznaji da stečenim iskustvom doprinosi dobrobiti i boljoj budućnosti zajednice. U hermetičkim spisima nekadašnjih alhemičara, ali i u beleškama starih grčkih filozofa često se spominje zlatno doba, negde u dalekoj prošlosti, period od nekoliko hiljada godina bez ratova, bez gladi, period kada je za sve bilo dovoljno svega; i stvarno, na skeletima tog doba nisu pronađeni ubodi ili urezi koji bi svedočili o ratovima ili o bilo kakvoj formi organizovanog nasilja, viškovi hrane i donekle lagodniji život utiču na stvaranje robnih rezervi, utiču na “bejbi-bum” pošto se populacija naglo umnožila, podela poslova i višak slobodnog vremena su omogućili i umetnički izraz u vidu izrade antropomorfnih figurina, prosopomorfnih poklopaca i keramičkih posuda fine izrade.
- Javlja se prva trgovina: Nastaju prvi viškovi i prve rezerve, ekonomija je mešovita te se razvijaju trgovina i razmena. Vinčanci na Avali nalaze mineral cinabarit, živin sulfid, koji su pod maskama topili da bi od nega dobili jarkocrvenu boju – cinober. Ovim pigmentom su bojili tkaninu i ukrašavali keramičke posude, prema nekim teorijama upotrebljavan je i kao antiseptik i sedativ. Dok je cinober Vinčancima sa Avale i iz okoline Vinče služio kao sredstvo za trgovinu, Potporanj je bio zanatlijski centar za izradu fino pečenih posuda, stilizovanih figurina, žrtvenika, prosopomorfnih poklopaca, glačanog kamenog oruđa u vidu dleta, sekira, tesli, čekića i drugih alatki. Potporanj je takođe bio centar za obradu vulkanskog stakla – opsidijana, i na njemu je pronađena druga po veličini kolekcija opsidijanskih sečiva na Balkanu, najveća posle Vinče. Brojnost ovih nalaza, preko 3000 komada, ukazuje na važnost Vršca i okoline u obradi i distribuciji opsidijana. Opsidijan je jedina vrsta prirodnog stakla na planeti, vulkanskog je porekla i produkt hlađenja lave, pri čemu je za njegov nastanak neophodno da se poklopi više procesa i elemenata. Prisutan je od praistorijskih vremena, budući da je čvrst poput hirurškog čelika, pri čemu su vešti majstori znali da iz sirovih komada izvlače tanke, skoro providne listiće; stoga je korišćen za izradu vrhova strela, kopalja, raznih alatki za sečenje, ali i za primitivne hirurške intervencije (što je rez tanji, rana brže zarasta).
- Takođe, još od davnina ga koriste i razni spiritualisti, šamani i alhemičari, zbog navodnih isceliteljskih moći. Vršac se tokom neolita nalazio na opsidijanskom putu. Feliks Mileker beleži da je krajem 19. veka u okolini Vršca pronašao 5434 komada opsidijanskih nožića, pri čemu su najveći komadi bili dugi 2,5 – 3 cm, a široki oko 1,5 cm (manji komad na fotografiji). 3677 komada je pronašao na lokalitetu „Westrand“ (severozapadno od Vršca, na ivici Velikog rita), 1126 u blizini Potpornja, 517 na lokalitetu „At“ i 20 komada kod Kozluka na padinama Vršačkih planina. Sirovi opsidijan je do navedenih lokaliteta pre oko 7000 godina pristizao sa planina Trebišov na granici Slovačke i Mađarske, između gradova Košice i Miškolc. Potom je materijal Tisom prevožen do Opova i Perleza, odakle je peške, preko Alibunara, dolazio do Vršca. Prema drugoj hipotezi, materijal je prevožen Tisom do reke Mureš (severna granica istorijskog Banata), odakle je materijal takođe kopnom (peške, konja tada nije bilo u ovim krajevima) prenošen do Vršca. Vazdušna linija Trebišov – Vršac iznosi oko 500 km, dakle put kopnom je mogao da bude mnogo duži i naporniji usled močvara i gustih šuma, a ako je verovati hemijskim analizama sastava stakla, tri nožića potiču sa grčkog ostrva Melos, koje je vazdušnom linijom oko 600 km udaljeno od Vršca. U davnini je distribucija opsidijana tekla i rekom Igan koja je izvirala sa Vršačkih planina u blizini Markovca, potom je proticala dolinom iza Velikog Središta, ulivala se u Mali rit, a zatim je zapadno od Pavliša okretala na zapad, tekući pored Seleuša i Ilandže, potom se između Boke i Neuzine ulivala u Egentovu baru, i odatle naposletku u Tamiš.
Tamaš Fodor
