Odavno se više ne pišu pisma. Ja ne pamtim kad mi je zadnji put stiglo pismo, možda pre pet godina pa danas. Ostala sam u čudu kad je stiglo. Nije čak na njemu pisalo od koga je samo je adresirano na mene. Možda da sam znala da je od tebe, ne bih ga ni otvorila. Bacila bi ga, pocepala, zapalila ali ga sigurno ne bih otvorila. Uvek si bio odličan manipulator, pravi si majstor da od sebe napraviš žrtvu a od mene onu koja je uvek kriva. Otišla sam kada mi je dosadilo da budem dežurni krivac. Želela sam da uspemo i trudila sam se iz petnih žila ali tebi ništa nije bilo dovoljno dobro. Nikada mi nije bilo jasno zbog čega je to tako. U početku sam stvarno mislila da ja grešim i pokušavala da ispravim moje „greške“ kojih u stvari nije ni bilo.
U svom tom ispravljanu grešaka izgubila sam sebe i počela da tonem u mrak. Postala sam plačljiva,mračna,prestala sam da radim stvari koje volim. Depresija i anksioznost su mi postale najbolje prijateljice, sedele su na mojim ramenima. Prestala sam da budem sigurna u sebe. Kad bih te pitala šta misliš o bilo čemu što sam uradila nazivao si me pogrdnim rečima. Za tebe sam bila glupača, nesposobna. Govorio si često tvoju čuvenu rečenicu: „Glupačo, da ti nije mene, trag ti se ne bi video. Ne znam uopšte šta sam video na tebi. Mogu da budem s kojom poželim a ja sam odabrao tebe.“
Normalno, to se dešavalo u naša četiri zida. U javnosti smo važili za sretan par, svi su nam zavideli a niko ustvari nije znao šta se dešava iza zatvorenih vrata.
A tek naši izlasci oni su bili posebna priča. Ako se ne doteram govorio si : „Pogledaj se na šta ličiš, ne umeš ni da se obučeš. Ideš po ulici kao neka klošarka.“
A ako se pak doteram onda je bilo:“ Pogledaj kako si se doterala, hoćeš svi da te gledaju. Namerno izazivaš. Pogledaj kako te gledaju.“ Dok si to govorio držao si me za ruku, ali ne zato što si me voleo već da bi mogao da me štipaš za istu. Normalno, nikada dok se to dešavalo nisam smela suzu da pustim, moje lice je ukrašavao najlepši osmeh. I svi su mislili da sam sretna. Mnoge žene su mi zavidele a ja sam samo glumila za oskara. Suze su dolazile kada dođemo kući i kada legnem u krevet. One su mi bile najbolje i jedine drugarice, pošto si sve moje prijatelje rasterao polako ali sigurno.
I ko zna koliko bi još to trajalo da me nisi pretukao samo zato što sam izašla sa kolegama i zadržala se pola sata duže nego što si mi dozvolio. I verovatno niko nikada ne bi saznao za to da mi nisi polomio vilicu i rebro pa me posle odveo kod lekara. Ali hvala ti na tome jer da to nisi uradi još uvek bi bila tvoja žrtva.
O kad se samo setim kako si plakao i obećavao da se više nikada neće ponoviti ali da ne smem više nikada tako da te izazovem jer po tvom ja sam bila kriva što sam dobila batine, ja sam batine po tebi zaslužila. Ta tvoja rečenica je bila kap koja je prelila čašu. Nije te bilo sramota da mi kažeš tako nešto.
Prijavila sam te i smestila tamo gde ti je mesto. A danas je od tebe stiglo pismo u kome mi pišeš o tome koliko me voliš, kako ti nedostajem i ostale gluposti u koje sam verovala u nekom drugom životu. Pišeš mi o tome kako je naša ljubav velika i kako se nikada neće završiti ? Pitam se znaš li ti uopšte šta je ljubav? Kako te nije sramota da uopšte pomisliš da bih ti oprostila?
Zar stvarno misliš da bih opet pala na istu priču? Zar stvarno misliš da sam ona naivna devojčica od pre trideset godina koja veruje u tvoju bajku?
Tu devojčicu si ti ubio i odavno ne verujem u bajke. Ja sam sada žena koja te je preživela i koja odlično prepoznaje tvoju manipulatorsku vrstu.
Verovatno ti nikada nećeš pročitati ovo jer to nije odgovor na tvoje pismo nego stranica mog dnevnika koji sam počela da vodim kada sam završila na terapiji kod psihijatra a on mi preporučio terapiju pisanjem. Na sledećoj seansi ovo ću čitati svom psihijatru i nadam se da će mi reći da sam na dobrom putu da se izlečim od tebe.Valjda ću jednom smoći snage da pišem i o tome kako smo se upoznali i kako sam pomislila da si vitez koji je ušao u moj život da me spasi a ustvari uspeo si da uništiš sve čega si se dotakao. Umesto lepih uspomena ostale su traume.
Marijana Bašić
Slika: selfmindful.com
