Oduvek sam volela petak. To mi je najdraži dan u nedelji. I ovaj je osvanuo sunčan. Reših da izađem u šetnju posle dužeg vremena sa osmehom na licu. Ni sanjala nisam da ću slučajno saznati vest o tvojoj smrti. A sve ovo vreme mislila sam da si nešto ljut ili da iz nekog drugog razloga nećeš da se javiš. Bože, koliko sam bila ljuta. A sad me grize savest, ljuta sam na sebe. Kako sam uopšte i pomislila da ti meni ne želiš da se javiš? Kako sam bila sebična. Ustvari ja sam nislila da tebi nikad ništa ne može da se desi.Kada bi znao koliko sam ljuta na samu sebe. Za mene si bio neuništiv, neko ko ima odgovor na svako moje pitanje.A koga ću sada da zovem i da pitam za savet? Zadnjih par godina izgubila sam mnogo dragih ljudi i slobodno mogu da kažem da su otišli prerano. Ali da ću čuti da tebe više nema to nisam mogla ni da sanjam. Imala sam osećaj da mi se ruši tlo pod nogama.U zadnjem trenutku sam se uhvatila za vrata banke da ne bih pala. Uvek si mi govorio da sam dama i da tako treba da se ponašam i ne skrećem pažnju na sebe u javnosti.
I danas se sećam dana kada smo se upoznali. Nekako smo se prepoznali , oboje izbeglice u novoj sredini. Ti si bio moj Sarajlija iz Crne Gore a ja tvoja Dobojka iz Srbije. Mnogo toga pametnog sam naučila od tebe. Imao si završen onaj najvažniji životni fakultet koji ja nemam ni dan danas.Volela sam da provodimo vreme zajedno, pijemo kafu i studiramo ljude. Učio si me da čitam govor tela. Bio si pravi majstor u tome, uživala sam. Mnogo smo se smejali.Bio si moj čovek od poverenja i neko ko je uvek bio tu da sasluša i razume. U vreme kada smo se upoznali još uvek mobilni telefoni nisu bili toliko zastupljeni.Mnogo noći smo probdeli i dočekali mnoga jutra zajedno pričajući i razvlačeći kablove preko celog stana. Pravila sam ti društvo kad radiš noćne smene. Često si znao da me pitaš:”Mala kada ćeš da odrasteš? Smejala bih se i rekla:”Nikad jer bi ti onda sigurno prestao da me voliš. Obožavam moje ružičaste naočare. Pusti me da ih nosim.” Voleo si tu devojčicu u meni. Ne znam samo da li si ti znao koliko ja tebe volim? To izgleda nikada neću saznati.
Neki put pomislim da sam od kamena i da više ništa ne osećam, a onda opet izgubim nekog i opet osećam bol. Počela sam da se plašim zvonjave telefona. Kad mi neko kaže:”Moram nešto da ti kažem”, ja pretrnem i samo molim Boga da nije vest o smrti neke drage osobe. Kao da me Bog kažnjava tako što mi uzima iz života drage ljude.
Često razmišljam o tome da znam da ne postoji sutra na čiju adresu bih otišla večeras da zagrlim osobu najjače što mogu. Ja znam ali ne znam da li bih imala hrabrosti. Možda nekad a možda je bolje ovako, da volim iz daleka jer sam u međuvremenu postala kukavica i počela da se plašim gubitka.
Marijana Bašić
