Što čovek ima u današnje vreme više (materijalnih) dobara, to ima više problema. Niti blagodari Bogu za njegova dobročinstva, niti se osvrće na nesreću svojih bližnjih pa da ponekad udeli milostinju. Odaje se sladostrašću i ne misli na drugoga koji nema šta da jede. Kako da ga posle poseti. blagodat Božija? Kada je neko ovde otac porodice, treba nečega da se odrekne, da nekako uštedi da bi mogao povremeno da deli milostinju. Treba da kaže svojoj ženi i deci da na tom i tom mestu ima neko bolestan, napušten, ili neka siromašna porodica koja je u velikoj oskudici. Ako nemaju novaca da daju, neka im kaže:, „Možemo da im damo makar neku hrišćansku knjigu, kad ih već imamo toliko.“
Dajući onima koji su u nevolji, čini dobro i samome sebi i svojoj porodici.
Koliko oskudevaju jadni verujući u Rusiji! Jednom sam jednom Ruskom svešteniku dao kutiju tamjana i rekao mu: „Eto, ovo je skromni dar.“ „Zar je to skromni dar?“ kaže on. „Naš tamjan je… kašlješ od njega.“ I ovde u Grčkoj toliko se muče izbeglice! Na Halkidici sam video nekog izbeglicu koji je po kućama lepio pločice i tražio je za to tri stotine drahmi za kvadratni metar[1] i govorio je „Slava Bogu što imamo hleba.“ Zato kada mi je neki preduzimač rekao kako se čovek u toku posla tovari grehovima, odgovorih mu: „Ako zaposliš one izbeglice i pomogneš im da zarade, skinućeš sa sebe sve svoje grehove. Nemaju gde da žive. U poređenju sa njima, ti si Onazis.“
Bog je dopustio da postoje bolesni, siromašni itd., kako bismo okušali svoju vrlinu. Mogao bi i za bolesne i za siromašne, za sve, da se postara, ali onda bismo imali lažno osećanje da smo ukrašeni vrlinom. Rekli bismo, na primer, da smo milosrdni, iako to ne bismo bili, a ovako naša dela otkrivaju naše vrline. Slava Bogu, postoje ljudi koji se žrtvuju za svoje bližnje. Upoznao sam jednoga koji je, čim se demobilisao, pristao da bude nepravedno osuđen na veliku kaznu, kako bi izbavio jednu porodicu. Nije ni pomislio na sramotu, ili svoju karijeru.
Međutim, uviđam da Bog domostroji tako da bar jedan član svake porodice ima vere i blagočestivosti, Kako bi i ostali u porodici dobili pomoć! Poznavao sam u Konici jednu porodicu u kojoj su svi bili ravnodušni prema Crkvi. Izdvajala se samo jedna kći. Čim bi čula crkveno zvono, ostavila bi sve poslove i odlazila u crkvu. Čak i kada su došli Nemci, pa je crkvenjak zvonio da bi ljudi znali da treba da beže, ona je otišla u crkvu na večernju!
Bila je meka srca, iako su njeni roditelji bili veoma škrti. Njen otac bi, umesto da ruča, uzimao komad suva hleba koji bi umakao u vodu. A majka joj je bila takva cicija! Iako su njena deca bila na dobrim položajima i raspolagali priličnom imovinom, ona je džarala po kaminu ne bi li našla bar mali grumen užarenog uglja da ga uzme i njime zapali vatru da ne bi potrošila zrno šibice! Umesto ibrika za kafu, koristila je kutiju od konzerve! Kada sam bio u manastiru Stomiju, njena majka me je volela. Ćerka je zato, kad god je za nekog siromaha htela da uzme nešto iz kuće, pa joj majka ne bi dozvolila, uvek govorila majci: „Majko, to je kaluđeru potrebno.“ „Daj mu, daj mu“ govorila bi tada majka. Samo kada je „kaluđer“ bio u pitanju, njena se majka ničemu nije protivila. Ali i tada, za vreme okupacije, ćerka je tiho pomagala siromasima.
Nalazila bi načina da iznese džak brašna iz ostave, natovarila bi ga na mazgu i delila brašno siromašnim porodicama. Jednom ju je majka uhvatila i šta je tada morala da istrpi! Tada se zavetovala: „Bože moj, pomozi mi da nađem posao, pa ću celu platu davati za milostinju!“ Sutradan su je zvali da ode da radi u nekoj ustanovi. O, koliko se obradovala! I održala je svoj zavet: od plate nije kupila za sebe ni par čarapa. Sve je davala za milostinju. Toliki su tada govorili: „Neka dopusti Bog da se posvete kosti tvojih roditelja!“ Zbog toga se Bog posle postarao i za njenu majku.
Delo „Čuvajte dušu“ – Razgovori sa starcem Pasijem
