Naše društvo je puno predrasuda, sudimo o ljudima vrlo lako a da im uopšte ne pružimo šansu.Donosimo zaključke o ljudima na osnovu njihovog spoljnog izgleda, gardarobe koju nose, i drugih nebitnih stvari. Posebno su predrasudama izloženi ljudi sa bilo kakvim hendikepom. I sama sam bila žrtva istih još od prvih trenutaka polaska u vrtić. Nosila sam naočare i bila tzv. zmija naočarka. A deca ustvari samo oponašaju svoje roditelje i kopiraju njihovo ponašanje.
Predrasude su svojevrsni zatvor čije rešetke uopšte ne vidimo ali te iste rešetke nam ne dozvoljavaju da imamo širi pogled na svet i na stvari u njemu. Svojim predrasudama čovek i te kako može da bude sputan. Sam život bi nam bio mnogo i lepši i lakši bez njih. Ali svi smo im podložni . Vrlo lako možemo biti sa obe strane: i žrtva predrasuda ali i onaj koji ih pravi. Čuveni naučnik Albert Anštajn je rekao da živimo u svetu u kome je teže razbiti atom nego predrasude.
Uvek sam važila za tihu i povučenu osobu, štreberku, onu koja zna samo za knjigu. Dešavalo mi se da mi ljudi kažu: „ Znaš kad te čovek pogleda izgledaš hladno, proračunato ali kad sam te bolje upoznao shvatio sam koliko sam pogrešio. Izvini.“
Ali moram Vam priznati da ni ja nisam savršena. I sama sam na osnovu sopstvenih predrasuda stvarala pogrešne slike o ljudima. Sada to znam, sa ove distance i posle toliko vremena. Ne mogu reći da mi nije žao ali nažalost ne mogu to ispraviti, a i da mogu, mislim da ne bi imalo svrhe. Žao mi je što sam to dozvolila i pojedincima nisam pružila šansu. Možda je tako moralo biti. Iskreno, u životu su me najviše zabolele predrasude vezane za razvedene žene i osobe sa hendikepom pošto sam jedna od njih. Volela bih da moja ćerka odrasta u drugačijem, slobodnijem društvu, društvu bez predrasuda. Ali to je za sada samo pusti san. Moraće vode još mnogo ispod mosta da proteče da bi se to promenilo. Ustvari, možda bi i mogli nešto da uradimo po tom pitanju, da učimo našu decu da rastu bez predrasuda. Da ih vaspitavamo da ne donose zaključke na prvu loptu, nego da pruže šansu ljudima. Da nije važno kako se oblačimo, da li imamo markirane patike ili torbe nego je važno kakvi smo ljudi tj. koliko je srce kod junaka. Nekada se ispod lepe spoljašnosti krije loš čovek.
Koliko je možda dobrih prijateljstava, ljubavi propalo zato što smo bili u zatvoru zvanom predrasuda i nekome nismo pružili šansu? Mislite o tome sledeći put kada pričate i komentarišete neke ljude, pojave i stvari koje ne poznajete dovoljno.
Marijana Bašić
