Danas mi opet nedostaješ i reših da se prošetam do Sečnja i obiđem kuću u kojoj smo provodili dosta vremena. Odavno nisam ušla u tu kuću jer me u njoj sve podseca na tebe i na vreme kada smo bili srećni i pravili planove.Stojim u dvorištu ispred ulaznih vrata. Volela bih da si tu. Komšije održavaju dvorište ali u kuću niko ne ulazi sem mene.
Sve se nadam otvorićeš i reći: „Opet kasniš Vilo. Kolači čekaju. Hajde požuri.“ i uhvatiti za ruku. Ali vrata su i dalje zatvorena.
Polako vadim ključ iz torbe i gledam privesak. Na njemu zajednička fotografija a ti nasmejan na njoj.Osećam da si tu,celo telo se streslo. Jeza je prošla kroz mene. Sigurno si me pomilovao pa zato.Voleo si da me miluješ po kosi i ljubiš u čelo. I ja sam volela kada to radiš. Ustvari, ja sam obožavala sve što radiš, ne samo to.
Polako stavljam ključ u bravu, okrećem ga dva puta i polako otvaram vrata. Lagano ulazim da ne pravim buku, kao da bih nekog bukom probudila. Dočekuje me tišina. Zatvaram vrata i dalje očekujući da se pojaviš. Ali nema te. Sve je na svom mestu. Ništa ne diram, samo eto dođem da obrišem prašinu i otvorim prozore. Puno je naših fotografija na kojima si nasmejan i pun života. Volela bih da ti čujem glas. Ali odgovor je tišina. Suze polako klize niz obraze , guše me. Pritrčavam do prvog prozora , pomeram zavesu i otvaram ga širom. Osećam težinu na grudima. Pući ću. Pritrčavam do radija i puštam. Kreće naša pesma “ Za tebe uvek biću tu.“ Uplakana sedam u tvoju fotelju i počinjem da jecam. Ne znam ni sama koliko sam sedela tu i verovatno bih sedela još da se nije oglasio sat. Okucava tačno dva sata. Obožavao si taj veliki sat sa klatnom, a i ja sam jer si ga obožavao ti. Bio ti je uspomena na baku i deku. Više ne prave takve satove. Obećala sam sebi radiće dok god živim.Neću mu dozvoliti da stane.
Ustajem i ulazim u kuhinju. Okrećem se oko sebe i uzimam u ruke tvoju fotografiju na kojoj si u uniformi. Grlim je i ljubim. Osećam prašinu ali nema veze , i ona u sebi ima deo tebe. Polako šapućem :
„Gospodine kapetane, da li ste za jednu kafu?“ Obožavao si kafu. Mislim da je to jedina stvar koju si voleo više od mene. Kuvam dve kafe. Za nas dvoje, jače i slađe. Uvek si govorio :
“ Skuvaj po jednu , jaku ko ja i slatku ko ti.“ Kad je skuvam govorio si :
“ A đevojko da se nisi malo precijenila?“- oboje bismo prasnuli u smeh.
I danas kuvam dve kafe samo što uz njih palim i dve cigarete. I znam da bi mi držao slovo što pušim, kako je štetno za zdravlje ali baš me briga. Ništa više nije isto. Živim a mrtva sam iznutra. Ljubim fotografije i hladan kamen nadgrobnog spomenika. Čekam svoj dan i ne plašim se jer znam da ćeš ti doći po mene.
Marijana Bašić
