„A kada dođe k sebi…“ (Lk. 15, 17)
Bog nam je blizu, ali je i veoma visoko. Da bi neko privoleo Boga da siđe i bude sa njim, treba da se smiri i da se pokaje. Tada ga premilosrdni Bog, videći njegovo smirenje, uznosi na nebesa i mnogo ga voli. I tako „… će … biti… radost na nebu zbog jednog grešnika koji se kaje“ (Lk. 15, 7), kaže Jevanđelje.
Bog je čoveku podario razum kako bi promišljao o svojim gresima, kajao se i tražio oproštaj. Čovek koji se ne kaje veoma je nerazuman, jer ne želi da se pokaje kako bi se oslobodio malog pakla u kome živi, a koji ga vodi u onaj strašniji, večni. Tako se lišava i zemaljskih rajskih radosti, koje se nastavljaju u raju, kraj Boga, i daleko većim radostima, onim večnim.
Koliko je čovek udaljeniji od Boga, toliko je udaljeniji i od samoga sebe. Vidiš, u Jevanđelju o bludnom sinu piše: „A kada dođe sebi reče: …otići ću ocu svojemu…“ (Lk. 15,17-18). Znači, kada je došao k sebi, kada se pokajao, tada reče: „Vratiću se svome ocu.“ Dok je živeo u grehu, bio je izvan sebe, daleko od samoga sebe, nije bio pri zdravoj pameti, zato što je greh van zdrave pameti.
Starče, av Alonije kaže: „Ako želi, čovek od jutra do mraka može dospeti do božanske mere“.[1] Šta je time hteo da kaže?
Za oduhovljenje života nisu potrebne godine. Za jedan sekund čovek može da se nađe, umesto u paklu, u raju, samo ako se pokaje. Čovek se lako menja. Može da postane anđeo, a može da postane i đavo. Eto kakvu moć ima pokajanje! Upija u sebe blagodat Božiju. Jednu jedinu smirenu pomisao da čovek nosi u svom umu, spasao se. Jednu jedinu gordu pomisao da nosi, ako se ne pokaje i snađe ga smrt, ode, izgubljen je. Razume se, smirenu pomisao treba da prati i unutrašnji uzdah, unutrašnja skrušenost. Jer, pomisao je samo pomisao, ali postoji i srce. „Svom dušom i razumom i srcem“[2], kaže himnopojac. Mislim, međutim, da je avva ovde mislio na jedno trajnije stanje. Neophodan je izvestan period da bi čovek dostigao dobro duhovno stanje. Sagrešujem, kajem se, tog trenutka mi je oprošteno. Ako posedujem duh podvižnika, mogu malo pomalo da stabilizujem jedno stanje, ali do tada se ono koleba.
Da li, starče, i stariji čovek može sam sebi duhovno da pomogne?
Da. Tačnije rečeno, kada čovek ostari, daje mu se mogućnost da se pokaje, jer nema više lažnih predstava o sebi. Prvo, dok je bio pri telesnoj snazi i nije imao problema, on nije bio u stanju da uvidi svoje slabosti i mislio je da je u dobrom stanju. Sada, kada ima raznih poteškoća i gunđa, to mu pomaže da shvati da nije dobro, da hramlje, pa da se pokaje. Ako duhovno iskoristi manji broj godina koji mu je ostao od života i upotrebi iskustvo koje su mu ostavile duge godine života koje su već iza njega, Hristos ga neće napustiti, pomilovaće ga.
Književno delo „Čuvajte dušu“ – Razgovori sa starcem Pasijem