O MIRU
Mir i radost svima od Gospoda, jer su mir i radost najvažnija bogatstva ovog i
onog sveta. Za tim svi mi čeznemo. Možemo imati na kugli zemaljskoj što god
poželimo, a da nemamo mir i radost. A mir dolazi od izvora mira, od Gospoda. Kada se
Gospod obratio svojim učenicima, kada su oni zatvorili vrata zbog straha od Judeja,
prvo što im je uputio bilo je: Mir vam!
Gospod će vas nagraditi mirom, ako se izmirite i okrenete Apsolutnom Dobru,
a Apsolutno Dobro je Gospod Bog. On želi da mi imamo jednu božansku osobinu –
smirenje je ta božanska osobina. Gde god smirenje caruje, bilo u porodici, bilo u
društvu ono iz sebe izbija mir i radost.
Svako dobro i svako zlo potiče od misli, jer smo mi misleni aparat. Utičemo
čak i na biljni svet, budući da i biljni svet ima nervni sistem. Svi očekuju mir,
utehu i ljubav.
Pokajanje je izmena života. Potrebno je da čovek ode do sveštenika ili svog
bližnjeg i da mu kaže šta mu remeti mir. Čim naši bližnji saučestvuju u našem
stradanju, mi dobijamo utehu i snagu.
Ako se mi okrenemo izvoru života, Gospod će nam dati snage da učvrstimo u
sebimisli pune dobra, jer dobre misli, dobre želje daju mir i utehu svuda. Mopamo se
izmeniti.
Naše misli utiču ne samo na nas, nego na sve ono što nas okružuje. Moramo da
upućujemo dobre misli. Gospod zapoveda da volimo svoje neprijatelje, ne zbog njih,
nego zbog nas samih. Treba oprostiti sve od srca. Kada se oprosti sve od srca, sve je
oprošteno. Mi smo saučesnici mira, tada mir čini radost i utehu svima oko nas. Svi
osećaju naše misli mirne, tihe.
Kada je domaćin u kući opterećen brigama o porodici niko nema mira i pokoja
od njegovih misli, čak ni mala deca u razvoju. Zato oni koji rukovode kućom, treba da
se predaju Gospodu, da mu se mole, i da shvate da je Gospod svemoguć, da nas Gospod
teši. Moramo od srca sve oprostiti. Unutrašnji mir ne može da se sačuva dokle god
naša savest nešto izobličava. Moramo umiriti savest. Treba svima oprostiti od
srca. Bez toga nema unutrašnjeg mira.
Daće Gospod blagodat. To je božanska sila koja deluje svuda, a osobito u
dušama koje traže Gospoda, Izvor života. Mir Božiji se svuda seje. U Starom Zavetu
piše: Sine, daj mi srce svoje. Gospod je jedina uteha i anđelima i Svetima i svima
koji Ga traže. On je jedini Beskonačan.
Profesor je rasejan. On je takav i takav. Moli da Gospod da blagog anđela i
profesoru i tebi. Ako zavoliš profesora, tako ćeš lako odgovarati i dobiti ocenu.
Kada se profesor i učenik pomire, među njima više nema rata.
Nema nam mira, ako mislima ratujemo sa roditeljima. Duhovi zlobe gledaju da
se mi po svaku cenu ogrešimo o roditelje. Tada oni stiču vlast nad nama, a mi
mislimo da je neko drugi kriv. Mnogi to uvide, pa poprave misli. Ja uvek to kažem –
neki prihvataju, a neki su suviše gordi. Šta dajemo, to nam se vraća.
Sveti Oci kažu: Sej ljubav, pa ćeš ljubav žnjeti. Sej mir, pa ćeš mir žnjeti.
Nemoguće je da steknemo mir, ako smo puni zavisti i zlobe. Ako se ne oslobodiš od te
paklene osobine kako ćemo u večnost? Jedini je Gospod koji može da nas izmeni. Duh
se vezuje mislima. Kakva nam je karakterna osobina ovde, takvi prelazimo u večost.
Treba da smo mirni. Bolje je trpeti uvredu, nego naneti uvredu. Ako pretrpimo
uvredu, Gospod će nam dati snagu i mir. Ako ne pretrpimo uvredu, savest nam neće
dati mira. Savest je Božanski sud.
Mi možemo svašta raditi, ali nećemo imati ni mira ni pokoja. Karakterna
osobina je osnova za prelazak u večnost. Ako smo mirni i tihi, idemo u red svetih i
anđela. NJih je Gospod nagradio besplatnom blagodati, i u tim dušama nema osobina
ovog sveta. Čovek može stalno da ga vređa, a on se ne vređa. Čovek može da ga izudara, a
on se ne ljuti, jer je njegova duša rukovođena Svetim Duhom.
Pitali su Svetog Serafima Sarovskog: Šta je cilj našeg života? Vraćanje u
naručje Oca Nebeskog.
Mi remetimo mir. Gospod nas ostavlja sa našim mislima – eto nam stradanja.
Nema sile koja može da poruši milost Gospodnju. Zato mučenici nisu osećali
stradanja, a ako su i osetili, utešio ih je tihi Gospod. Kada blagodat Svetog Duha
ozari dušu, ona više ne oseća stradanja.
Posle Gospoda nemamo veće dobro od svojih roditelja. Gospod kaže: Ja sam taj
koji začinje plod u utrobi majke. Roditelji su oruđe u rukama Gospodnjim. Gospod
blagosilja brak. Potrebno je vreme da se popuni broj onih pavših anđela koji su
otišli za satanom, a Bog je i za njih, duhove zlobe, Bog. Oni su visoko inteligentna
bića, ali za njih nema ni mira ni spokoja.
Mi moramo tražiti utehu od bližnjih budući da smo stvoreni, ograničeni
vremenom i prostorom, i ne možemo da damo beskonačno, ali tražimo beskonačno.
Tražimo mir beskonačan, radost beskonačnu – sve beskonačno. Ali naši najbliži ne
mogu sve da nam pruže. Svi smo ograničeni i u stalnom smo ratu sa zlim mislima, jer
su pali duhovi puni zlobe.
Gospod gleda da li mi od srca tražimo da nam On pomogne. Čujemo mnoge reči
lepog primera života i kako treba uputiti bližnje da to rade. Ali, da li ćemo moći
to da ostvarimo?
Vidimo osobu mirnu, tihu, sve prašta, sve trpi. Taj primer nam ostaje uvek, jer
i mi želimo to da steknemo. Kako? Okrenimo se ka Apsolutnom Dobru, srcem,
mislima i celim svojim bićem. Sjedinimo se u Apsolutnoj LJubavi sa svojim
Stvoriteljem. Treba biti neprekidno u molitvi. Treba moliti Presvetu Majku, anđela
i Svete, da Ga tako silno ljubimo, jer tada ćemo biti blaženi i ovde i u večnosti. Bog
je ljubav i sreća, koja ispunjava sve koji Ga traže.
Kakvim se mislima bavimo, takav nam je život. Ako su nam misli mirne i tihe,
eto nam mir. Ako su nam misli negativne, eto nam nemir. Mi tražimo pomoć od
roditelja i kad ih zamolimo, oni raskrave svoje rodi teljsko srce i čine nam po volji
ono što je dobro.
Božja energija svuda deluje, a osobito u onim ljudima koji su se okrenuli ka
Gospodu. Bog je mir, uteha i radost svima. Zato vam želim mir i radost od Gospoda.
Roditelji imaju veliku vlgst nad svojom decom. Da li su oni dobri ili loši to je
njihova stvar i oni će za to odgovarati. Mnogo se u svetu strada zbog nepoštovanja
roditelja.
Moj otac je bio mnogo dobar čovek. Imao sam misao da je trebalo da uloži
mnogo više u mene. Preosetljiv sam. Rođen sam 1914. godine. Nisam smeo da uputim
takve misli ocu. He vredi što sam bio bistro dete. Nisam video da sam ja upropastio
svoj život. Kada je trebalo nešto da se ostvari, a ono propast. Lekari su rekli: neće
živeti više od pet godina. Bio sam težak plućni bolesnik. Hteo sam da posvetim svoj
život Gospodu, pa sam otišao u manastir.
Gospod će otvoriti put najbolji za decu. Gospod će oprostiti. Gospod je
milostiv. Ako se mi molimo Bogu za njih, nemoguće je da to ne utiče na njih. Misli su
ogromna snaga. Odmah nam se otvori put i znak.
Monah se u staro vreme molio da mu Presveta Bogorodica ukaže šta je to
monah, a Presveta Majka mu je rekla: Monah je molitvenik za ceo svet.
Ako mislima ratujemo sa profesorima i roditeljima, nema dobra.
Gospod žali svoja stvorenja što tako pate, ali uzalud kada neće da se pokaju.
Dođe starac Svetom Antoniju i kaže da je veliki grešnik i da je mnogo grešio.
– Hoću da mi ti kažeš da li za mene ima pokajanja?
– Moliću se Gospodu da mi On otkrije, a ti dođi za nedelju dana. Gospod mu je
otkrio.
– Znaš li ti ko je onaj starac?
– He znam.
– To je satana.
– On hoće od mene da čuje da li ima pokajanja.
– Ima pokajanja. On je duh i stalno je u pokretu. Treba da stoji na jednom mestu
tri godine okrenut ka istoku i da se moli: Oprosti Gospode moju preostalu zlobu.
Starac je došao nakon nedelju dana.
– Da li si pitao za mene?
– Jesam. Treba da stojiš tri godine okrenut ka istoku i da se moliš: Oprosti
Gospode moju preostalu zlobu.
Odskakutao je na jednoj nozi jer je znao to, ali neće da se pokaje. Nema neoprostivog
greha. Nema greha koji će porušiti milost Gospodnju.
Sveti Oci su se interesovali šta je to hula na Svetog Duha i dobili su odgovor.
Hula na Svetog Duha je upornost u nepokajanju i protivljenje istini. Uzalud ti nekome
govoriš da je Bog svuda prisutan i da je životodavac, kad on neće da čuje.
Treba pripremiti srce da se u Svetom pričešću sjedini sa Gospodom. Post je
potreban za smirenje tela, jer kad se telo smiri, smiriće se i duša. Crkva je
propisala kako treba postiti. Srce treba pripremiti. Mi možemo ništa ne jesti, a
da nam je srce zlobno i pakosno. Kako da primim Sveto pričešće kada ne podnosim
pojedince? Uzećemo Sveto pričešće, ali ne za spasenje, jer smo zadržali paklene
osobine, koje su zle.
Post je priprema za smireno srce. Sveti Oci kažu: Onaj koji nije poslušan,
uzalud posti i moli se Bogu. Poslušanje je veće od posta i molitve. Kad sam bio mlad
nisam razumeo uputstva Svetih Otaca, ali kasnije sam uvideo da je to tačno. Ko ne
smiri srce i ne očisti ga od zlih misli, uzalud posti.
Gospod je sav mir, sav radost. Treba pripremiti srce da bude krotko, smireno, u
suprotnom uzećemo Sveto pričešće na osudu, a ne za spasenje. Zato se i molimo: da nam
pričešće ne bude na sud nego na spasenje.
Ko obilazi manastire da vidi spomenik, arhitekturu, freske, vratiće se kući
prazne duše. Međutim ako je pobožna duša, ako obilazi radi svoje duše, da bi stekao
mir, spasenje, vratiće se pun utehe.
Magija deluje tamo gde nema molitve ni čvrste nade u Boga. Jednom prilikom mi je
došla jedna mlada žena. Završila je političke nauke, ali je jako pobožna. Udala se za
lekara, čoveka koji je već oženjen. Samo je mesec dana bio u braku kad ga je prva žena
napustila. NJen muž ima starijeg brata koji je isto lekar. On se tri puta ženio i sve
tri žene su ga napustile. NJihova majka je isto lekar i profesor Medicinskog
fakulteta. Ona živi sa sestrom i bavi se crnom magijom. Retko dolazi kod sina.
Međutim došla je jednog dana ljuta i rekla snaji: Ja sam oterala onu ženturaču od svog
sina, ali tebi ne mogu ništa.
Mađijom tera duhove zlobe da dosađuju snaji kako bi ona napustila muža. Ali ta
žena je molitelj, re nuje za Gospoda. Pošto joj duh zlobe ništa ne može, vraća se na
babu, pa baba igra pipirevku. Vraća se na onog koji je njega poslao, pa se njemu sveti.
Nakon toga kada je dete proplakalo, baba je opet došla i pitala snaju:
– Da li onaj bilmez voli svoje dete?
– Kako ne bi voleo?
– Znači još ga voli.
Ulazi sin. Plače i kaže ženi:
– Znaš, ne mili mi se da uđem u stan. Znam da mi sve ovo čini majka, ali ništa ne
mogu…
Spaljivanje mrtvih nije hrišćansko delo. To je delo savremenog sveta da bi što
manji prostor zauzelo telo. Ako je čovek pobožno živeo, telo je blagodaću Svetog Duha
osvećeno, i kao telo ne sme da se spali. Gospod nije stvorio telo da se spali. Zna se
još od praroditelja Adama da čim duša napusti telo, treba prah prahu, treba staviti
telo u zemlju, jer spaljivanje nije hrišćansko delo.
One majke koje uništavaju plod svoje utrobe čine veliki greh. One uništavaju
život. To je veliki greh. Bog začinje plod, a one ga uništavaju. Treba iz dubine duše
da se izmene i da ne ponavljaju takav greh. Takva žena se osuđuje kao ubica. Ni jedna
životinja na zemaljskoj kugli ne ubija svoje mladunče, jedino razumno biće ubija svoje
dete. Ako ostane u nepopravljivom stanju, biće osuđena kao ubica. Pitanje je da li će
moći da prođe kroz mitarstva.
Nema neoprostivog greha osim neokajanog greha. Veliki je to greh našeg naroda –
neokajani greh. Čitava su sela nestala. Bio sam mlad kada je u Vitovnici bilo 110
kuća, a sada ih nema ni polovina. Žalosno je što ćemo mi Srbi biti manjina. Doći će
sa strane i naseliće se. Velika je greška od strane građanskog zakona da se zemlja deli
na decu. Na zapadu nije tako, jedan ostaje na zemlji, a ostali se zaposle. He valja da se
deli na male parcele.
Naši Romi nemaju ni kuće ni kućišta, pa je opet puna čerga dece. Uvek su
zadovoljni, uvek veseli. A naši imaju hleba pa ni sa hlebom neće da imaju dece.
Žalosno je to. Treba da se popravimo ako možemo.
Majka je majka i svi smo vezani za svoju majku. Mnogi naučnici su bili blagodarni
prema majci, zato je se sećaju. Majka nam je karakterna osobina.
Kada majka ode u večnost mi smo ožalošćeni. To je naša greška. Mi treba da se
molimo, jer ona potrebuje naše molitve, a ne žalopojke. Mnogo mi smeta kada smo
ožalošćeni. To je velika greška, pa mi smo Hrišćani. Umesto da budemo blagodarni
Bogu za sve, da my se molimo da nas ubroji među anđele i svete, mi tugujemo. Zbog toga i
deca i majka mnogo pate u večnosti.
Jedna majka je imala ćerku koja joj je bila jedina nada. Međutim ćerka se razboli i
umre, a pošto je bila pobožna Gospod je uvede u Raj. NJena majka je želela da je sanja,
ali ćerka nije imala potrebu da se javi majci jer je bila u rajskim nebesima. Zato je
majka išla kod vračara i gatara. Jedna joj je vračara rekla da pre izlaska sunca izađe
na grob, da uzme flašu i nešto uradi, i čeka da joj se ćerka javi. Majka je to uradila, a
ćerka joj se javila i rekla: – Majko, šta si mi to učinila? Zašto si me tražila? Bila
sam u rajskim naseljima, a sada više ne mogu da se vratim. Što se nisi pomolila
Bogu? Toliko me je tuga opteretila, da ne mogu da se vratim Gospodu. He mogu da se
vratim, tamo gde sam bila opredeljena.
He treba tugovati za umrlima, već se treba Gospodu moliti da im On da jevanđelska
naselja. Tuga sve remeti. Ona ometa mir koji su oni dobili od Gospoda. Zato treba da
budemo molitveni, jer tugovati za svojim rođenima nije hrišćanski. To je
neznabožački. Mi se ovde pripremamo za ve ni život. Treba da smo blagodarni Bogu.
Treba da se molimo Gospodu da im oprosti greh i da činimo dobra dela za spomen. To
se prima. Samo Gospod može da oslobodi dušu od paklenih uza. Zato najviše da se
molimo Bogu i tamo gde ima svakodnevna liturgija da se mole za pokojne.
Dok je vladika Nikolaj bio u životu, pitali su ga da li ima spasenja za one koji se
nisu kajali u životu. Rekao je da ima, ako se neko moli za takvu dušu četrdeset dana i
više. Ligurgija je golgotska žrtva. Gospod se žrtvuje. Gospode, omij grehe onima koji
su ovde spomenuti Tvojom časnom krvlju. To je najveća žrtva koju mi Hrišćani
možemo da učinimo.
Kad sam bio mlad monah mučilo me je pitanje: Zašto onaj koji iskreno traži
Gospoda toliko strada? Zašto se toliko muči? He mogu više, Gospode. Legnem. U snu
vidim sebe na uzvišenju. Vidim kako ide vojska od istoka ka zapadu. Nije zemaljska
vojska, nego nebeska vojska. Svi su ravni (isti). Samo jedan ide korak ispred svih.
Pevaju:
Za Cara Slave,
Za Cara Nebeskog,
Mi borbu vodimo,
Zlo da pokorimo.
Pevam i ja sa njima:
Za Cara Slave,
Za Cara Nebeskog,
Mi borbu vodimo,
Zlo da pokorimo.
Kako ćemo zlo pobediti? LJubavlju.
Za Cara Slave,
Za Cara Nebeskog,
Mi borbu vodimo,
Zlo da pokorimo.
Mnogo znači kad u kući ima molitvenik. Molitva privlači Božju blagodat. To osećaju svi domaći. To osećaju i oni kojima su srca ohladnela. Zato se treba neprestano moliti.
Pouke oca Tadeja „Kakve su ti misli, takav ti je život“ (odlomci)
Slika: izvor Wikipedija
