– Da li bolesti dolaze od greha? – pita jedan od studenata.
– Zbog mislenog pada. Od misli. Svi obično misle i dobro i zlo. Kakvim se
mislima bavimo, takav nam je život. Duh se hrani mislima, telo fizičkom hranom.
– Da li postoje naše misli i misli koje nam se ubacuju sa strane?
– Sa svih strana nam se ubacuju. Sa svih strana su misleni radijusi. Kad bi nam
se otkrilo, to je strašna mreža. A svako ima radio stanicu u sebi. Čovek je mnogo
precizniji aparat od radio stanice, od televizora, samo mu je funkcija poremećena.
Kako je precizno biće čovek! Kako uzvišeno! Ali ne umemo da cenimo. He umemo da se
uključimo u izvor života, da osećamo radost života. Hero uvek nam podmeću…
neprijatelji… Prepodobnom Antoniju Gospod je otkrio mislene radijuse kojima smo
okruženi. I kad je video, on je uzdahnuo: „Gospode, ko može ovo da prođe?“ I čuje glas:
„Samo smerni i krotki.“ Do njih se oni ne dotiču. U njih su uključeni samo mir,
tišina, Božanski radijusi, znak apsolutne Božanske snage. He uključuju se u
negativno.
– Kako naša zagađena životna sredina utiče na nas?
– Eto sad kažu, baš je jadna naša Srbija, sasvim jadna. Kažu da je najviše
zagađena radioaktivnim materijalom. Sad je najjača radijacija u Srbiji. Velika,
neizdržljiva. Nismo bolesni, ali nemamo svežine. He ide. He može da se uklopi
misao. Teško ide. Ljudi zdravi, a ne znaju šta im fali. Piju lekove, još rope. A dokle
imamo još malo čistog vazduha, treba iskoristiti, ali i to je zagađeno, sve. Osobito
kad se bavimo umnim radom, treba da se često duboko diše, jer mozak i srce ogromnu
količinu kiseonika troše. Čim nema dovoljno kiseonika u mozgu, ne možemo da
„ukopčavamo“. Nešto ne ide, pa se čudimo šta. Nema goriva dovoljno, nema kiseonika.
Eto vidiš, jedu sad otrovnu hranu. Sve smo zatrovali. Na pijaci nemaš šta da
kupiš. Lepo je, ali ne smeš da kupiš. Krajem prošlog veka jedan starac je rekao:
„Doći će vreme da će ljudi proizvoditi mnogo poljoprivrednih proizvoda, ali neće
smeti da ih jedu.“ Eto, došlo je vreme. Pitaju kako? Pa, otrovana nam je hrana.
Otrovana telesna, otrovana i duhovna. Zatrovana deca, zatrovani i stariji. Misle
ljudi ovde će da vekuju. A ono, kratak život.
Šta je to, čoveče, život? Pa, nije ništa. To je toliko kratko da se ne može ni
zamisliti. Čovek u mlađim godinama to ne primećuje. Ja mnogo puta razmišljam: baš
smo jadni mi na zemlji, kad ne možemo da preživimo ni četiri milijarde sekundi. To
bi trebalo da živimo 130 godina. Sto godina je tri milijarde sekundi. Šta je to sto
godina?… Ništa… Momenat… Kratko… Živimo u večnosti.
Inače, ovo vreme je zahvaljujući tome što se zemlja okreće oko svoje osovine i oko
sunca. Ako bi sunce stalo u zenitu ne bi bilo mogućnosti da merimo vreme. Živimo u
večnosti. Stalno dan. He bi imali odakle da počnemo. Kad ne merimo vreme, vidiš da
vreme ne postoji? Postoji kod nas koji smo ograničeni.
Zato u „Otkrivenju“ Jovan Bogoslov kaže, onaj Anđeo što je stao jednom nogom na
kopno, a drugom na more i zakleo se Višnjem, kaže, da „vremena više neće biti.
Večnost… znači, pokrenuće Gospod brzinu i materijalni svet će nestati. Znamo da
materija kad dostigne brzinu svetlosti, nestaje. Pretvara se u nevidljivu energiju.
Kad dostigne brzinu svetlosti, 300 hiljada kilometara na sekundi.
Kako smo jadni. Do skora smo za tu brzinu samo znali, a nismo znali da postoji
veća brzina. A sad, pošto imamo precizne aparate koji mere pokrete, sad Gospod
otkriva da postoji mnogo veća brzina. Čestica energije, da li ih zovu foton, da li
drukčije… To se u momentu pojavi na ekranu, i odmah nestaje. Kad se samo pojavi na
ekranu, on je već prešao našu galaksiju. A prečnik naše galaksije je 50 miliona
svetlosnih godina. Kako je to velika razlika u brzinama. Brzina svetlosti ne može da
se uporedi sa ovom brzinom. He može puž sa ekspresom. Trista hiljada sa 50 miliona
svetlosnih godina. Znači, ogromna brzina… Da… Pa duh je brži od misli. Misao je
spora. Srednja brzina, a duh je neverovatno brz… Prelazimo u večnost… Da. Hvala Bogu
na svemu.
Mnogo nam je otkriveno, ali sve smo zloupotrebili. Prosto vidimo da smo sami
uslovili da je nemoguće više produženje života na zemlji. Zbog otrova. Otrovali smo
se… Jedan naš stručnjak koji je napisao knjigu „Planeta i civilizacija u opasnosti“,
Branko Kitanović, kaže: – „2000. godine na zemaljskoj kugli nećemo imati vodu za
piće.“ Pijaća je voda od celokupne vodene mase 2 posto. He pije se 98 odsto. Kaže, neće
biti mogućnosti da se voda pročisti, biće to sve zatrovano. Za šta se god ljudi budu
uhvatili biće sve otrovano. Kakvim se tempom baca na zemaljskoj kugli, kako se
izbacuje otrov. Kaže, neprijatelj čovekov broj jedan su izduvni gasovi iz motornih
vozila. A posle i sve drugo. Svaka fabrika izbacuje ogromne količine otrova. A i u
poljoprivredi. Beograd pije otrovnu vodu. Jedan inženjer koji radi tamo u Makišu
kaže: „Mi hlorišemo vodu, ali je još više trujemo. He vredi. Bakterije i bacili
lako se odstrane, ali otrovi ne mogu da se odvoje.“ Filtriraj ga koliko hoćeš,
pročisti, prokuvaj, radi šta hoćeš – otrov, svuda oko nas je otrov. A čim ne bude vode
za piće gasi se život. Organizam je 70 posto vode. Poljoprivreda je napredovala
mnogo, ali mnoga drveta su nestala. Brest je odavno nestao….četinarska šuma, počeli
vrhovi da se suše. Radijacija jaka, ili planinski izvori otrovani. Otrovane su nam
kiše, eroziraju zemlju. Zemlja otrovana. Otrovali smo se…
A ljudima, sve im je malo. Sve im je malo. Počelo je još odmah posle pada
naših praroditelja. Odmah je bilo krvoproliće. Kain je ubio svog mlađeg brata Avelja
samo iz zavisti. Što se Aveljeva žrtva prima, a njegova ne. Odatle je sve počelo. I dan
danas. Nema se mira. Svi nešto traže kao da će vekovati, a nema ništa. Ništa…
Ništa… Izgleda da je kraj došao. Ovakvim tempom te fabrike truju okolinu i neće
moći dugo da se živi.
Hvala Bogu još ima ptica… Ali mnoge su vrste nestale… sve se više uništava
i gasi život… Pa nije tajna. Pre desetinu godina kad padne sneg ovako veliki, kad je
mesečina, skupi se puno zečeva, čitavi krugovi. Sneg veliki, oni natapkali,
napravili krug, tu gde je čistina, gde nema drveća jure se, gone jedan drugoga tamo,
prevrću se u snegu, igraju se. Raduju se. Radost života. Životinje imaju radost života.
Mi ih poremetimo i mutimo. Oni imaju radost života, a mi imamo svega i svačega i
nismo zadovoljni. Oni se ne brinu, ne spremaju ambare za žito, ništa, i opet ih
Gospod hrani. Malo grickaju tamo, grančice, nađu negde tamo zaštitu, spavaju.
Blagodarni Bogu. A mi ne. Ptica stalno slavi Boga. Počela rano ujutro u tri sata da
peva i do devet sati ne prestaje. U devet sati malo se utišaju, tek onda idu da traže
hranu, a i mlade moraju da nahrane… Posle opet peva. Nju niko ne tera da peva. Ona
peva. Da li je neko sluša, da li ne sluša ona peva… A mi namršteni, nos naduven.
Nije nam do pevanja, ni do čega. Treba da se ugledamo na ptice. Uvek su vesele. A mi?
Nama nešto smeta. A šta nam smeta? He smeta ništa. Je li tako?
– Tako je, odgovara student.
– Mi sami sebi smetamo, kaže otac.
– Oče, zanima nas kako da poznamo volju Božiju u životu. Kako da se opredelimo
da li da se zaposlimo na jednoj ili na drugoj strani, da li da se ženimo ili da se ne
ženimo?
– Gospod nam sam otvara put. Otkriva kako je Njegova sveta volja. Javlja se Njegova
sveta volja preko roditelja. Ako budemo slušali roditelje ići će sve dobro i biće
blagosloveno, ako im se protivimo, nema ništa. Ide, ide, ali više ide natraške nego
napred. Na primer, ti si zavoleo neku devojku pa hoćeš po svaku cenu. A otac i majka
kažu: „Ma sine nije ona za tebe.“ Ali ne vredi, zavezao vrag um, zarobio te i oće, oće.
„Ma nije sine to za tebe kažu roditelji. „Naći ću ja tebi drugu.“ Ma neće, hoće po
svaku cenu. Uzmu se. Misli ideal. Vole se, kroz neko vreme izgustira se, to prođe i
nema ništa.
Najbolje je kad se roditelji ranije dogovore, kad nije velika razlika u godinama, i
ako se nikad nisu videli, kad se sastanu najbolje je. Kad se razvije ljubav u braku. Tada
se ne ulazi u brak sa planom, imaju blagoslov roditelja i posle ide najbolje… Brak,
nije to neki lep život, sladak… Još kako je gorak. Tek posle vidiš da nisi slobodan.
Da si vezan, još kako vezan. Upregnut u kola i moraš da vučeš jer biju. Deca traže.
Moraš da vučeš hteo, ne hteo. A kad si bio slobodan, drugo si mislio… a sad moraš,
ne samo za sebe, nego za mnoge da misliš.
– Postoje dva puta u životu: monaštvo ili brak, ili postoji još neki put? Kako
da saznam šta je za mene pravi put?
– Monaštvo ne može svako da primi. Da. Monaški život nije lak. Život na
zemlji uopšte nije lak, ma koliko da su povoljni uslovi. Onaj koji je živeo kako je
hteo i kako mu je srce želelo, to je Solomon, car Solomon, sin cara Davida. Četrdeset
godina je vladao, ni sa kim nije ratovao. Nagrađen je mudrošću od Gospoda. On je
podigao i hram Jerusalimski. Dolazili su kod njega sa svih strana sveta da ga čuju… i
on sam kaže: „Što god sam zaželeo srcem, sve sam ispunjavao. Želeo sam da imam
lepih vinograda, nasadio sam. Palate, i to sam sve imao. Imao sam spremnu vojsku,
najsavremeniju u Jerusalimu.“ Ali ni sa kim nije ratovao, – kaže otac. Dalje kaže:
„Želeo sam da imam dosta zlata i srebra i to mi je Gospod dao. Raznim životom sam
počeo da živim da vidim ima li neka trajna uteha ovde na zemlji pa da produžim
tako… I vidim da je ovde na zemlji sve taština nad taštinama i muka duhu. Nema
utehe, trajne…“ Eto vidiš, to kaže Solomon. Mudra osoba. Znači, imaj šta hoćeš,
budi šta hoćeš, ništa više ti ne vredi. Kratko, kao da uopšte nisi postojao.
Mislio si da si posisao mudrost ovoga sveta. Usijana glava. A kad bi mogao da vidiš
sa strane, kočoperiš se kao ćuran, nema ništa (smeje se). Prazna glava…
Jeste. Ko je taj na zemaljskoj kugli bio ili će biti, ko će biti univerzalni znalac
svega? Niko. Svako se u nekom pravcu usavršava, nešto sastavlja i tako bivamo jedna
celina. Ljudi obožavaju filozofe, razne naučnike sveta, stalno citiraju njihove reči.
Niko ne obraća pažnju da je Bog obećao našim praocima da će poslati izbavitelja
sveta da nas dovede u prvobitno stanje. Niko nije znao da će to sam Bog biti. Jer samo
može Onaj Koji nas je stvorio da nas dovede u prvobitno stanje, ko će drugi? I došao
je i nisu ga primili…
Eto, mi smo se krstili u Hrista Gospoda, hrišćani smo po formi a ne onako kako
nas Gospod želi. Nema ništa u nama dobro. Čim mi znamo da mislimo zlo i da se
gnjevimo, i da omalovažavamo bližnjega svog, nema ništa… A čitali su, ali ne
razumeju. Ko je od filozofa i od naučnika sveta mogao da kaže za sebe: „Ja sam Put,
Istina i Život.“ To niko nije mogao da kaže. I da kaže: „Ja sam hleb života.“ Ili:
„Ko veruje u mene ima život večni.“ Ali, ljudi uskogrudi. Malo razumeju, malo
shvataju. Sve im je bliže laž nego istina.
Mi mislimo da imamo neku vrednost… Ništa ne vrediš. Jeste. Savršenstvo
hrišćanskog života, tako Sveti Oci kažu, savršenstvo hrišćanskog života jeste
krajnje smirenje. Krajnje smirenje. Oni su nagrađeni blagodaću Božijom. Onaj ko je
smiren i krotak, on se ne ljuti. I ako ga grdiš, ti se gnjeviš, on te žali što tako
mučiš sebe.
– Recite nam za kraj ima li neki lek za nas pale i bolesne?
– Još kako. Da slušate. Da se smirite i da slušate. Onaj ko je smiren i krotak i
sluša. Šta narod kaže: „Ko sluša, puna guša.“ Onaj ko sluša, on je smiren. A čim se
protivimo, odmah ćeš da primetiš kako ti neprijatelj stornira život. He ide, pa ne
ide…
– Oče, moji su razvedeni, mama me je uvela u veru… otac je protiv Boga. Koga da
slušam? – pita jedna devojka,
– Pa dobro, nije tvoje da li se roditelji slažu ili ne slažu, da li se svađaju, da
li su dobri ili nisu dobri, za tebe oni moraju da budu sveginja. Da bi ti imala
blagoslov Božiji, da ti bude dobro. Jeste. He smemo ni mislima vređati roditelje. A
oni, kako se ponašaju prema nama, to je njihova stvar. Ima roditelja koji su bili tako
drastični, koji su mučili svoju decu. Dva brata su tako imali dobru majku, pa im kaže
da poštuju oca, iako on… da bi dobili blagoslov Božiji. Sad oni rade tamo u
„Litasu“ u Požarevcu, ne daju nikome da o njihovom ocu nešto kaže. Niko ne sme da ga
vređa. Dva brata kažu: „Naš otac je za nas svetinja.“ Teške su dane života proveli,
otac nije imao milosti prema njima, ali eto vidiš kako ih je Bog blagoslovio i puni
su života. Blagodarni, zahvalni Bogu. Jer Gospod je blagoizvoleo da kroz naše
roditelje dođemo u svet. Kakvi su oni, oni će za to odgovarati pred Bogom, odgovaraće
i za nas. A mi za njih ne odgovaramo. Mi ćemo odgovarati kako smo i da li smo ih
poštovali. Duhovna situacija na zemlji je jako loša zbog toga što se i mala deca od
pet godina protive roditeljima. Zato nam ovako ide što niko ne poštuje roditelje. Na
celoj planeti je ista situacija…
Pouke oca Tadeja „Kakve su ti misli, takav ti je život“ (odlomci)
Slika: izvor Wikipedia
