Misli, raspoloženje, želje rukovode naš život. Kakvim se mislima bavimo,
takav nam je život. Ako su nam misli mirne, tihe, pune ljubavi, dobrote,
plemenitosti, čistote – onda je i u nama mir, jer sve mirne misli daju unutrašnji mir
koji zrači iz nas, jer su naše misli mirne, tihe, pune ljubavi i dobrote. Ako u sebi
nosimo negativne, paklene misli, onda je i naš unutrašnji mir razoren. Sveti Oci o
mislima kažu: „Koja god misao razara mir i od koje misli nemamo mira, to je od pakla
i treba je odbaciti i neprihvatiti.“ Mi treba da se trudimo za svoje dobro, da se u
nama učvrsti mir, radost, ljubav Božanska. Otac naš Nebeski želi da NJegova deca
imaju NJegove Božanske osobine, dok smo mi puni ljubavi, mira, radosti utehe,
istinitosti, plemenitosti. Gospod, a i svi mi, želimo da budemo krotki i smireni,
jer ona duša koja je krotka i smirena, ona zrači plemenitost i dobrotu. Takva duša i
kada ćuti emituje iz sebe uvek mirne, tihe talase pune ljubavi i dobrote. Takva se
duša ne vređa kad je vređate i grdite, možete da je i izudarate, a ona vas žali što se
tako mnogo mučite. Takvi su malobrojni na zemaljskoj kugli, ali zbog njih sunce greje
i Bog nam daje blagoslov da živimo, da imamo sve što nam je potrebno za život. Mi
treba misleno da se izmenimo.
Vidite i sami kako mi u porodici stvaramo harmoniju ili disharmoniju,
zavisno od naših misli i želja. Ako je domaćin u kući mnogo opterećen brigama i
mislima o nekoj teškoći, on tim mislima stvara nemir, ne samo sebi, nego i celoj
svojoj porodici. Svi su u kući utučeni, nemaju mira niti utehe. On kao domaćin treba
da zrači dobrotom, pa da se iz njega emituje na sve ostale u kući. Takav smo mi misleni
aparat. Ja u svoje vreme nisam znao da čovek ne sme vređati svoje roditelje, ni telesne
ni duhovne. Mi ih ne smemo vređati ni svojim mislima. U svoje vreme nisam bio
svestan, da vređanje donosi teške posledice za sve nas. Ja sam mnogo stradao, zbog toga
što sam svoga oca mislima vređao, i sada ne mogu da se nakajem zbog toga. Moj otac je
bio miran, tih, krotak čovek, neverovatan dobričina. U svome životu nikada bolestan
nije bio jer je uvek imao unutrašnji mir, pa su mu i organi radili bez opterećenja.
Ceo svoj život posmatrao je kao predstavu, kada ga neko vređa nije se vređao, bio je
miran i tih. Ja bih bio sretan da sam njegovih karakternih osobina. Mi smo muškarci
većinom na majke, dok su ženska deca na oca. LJudi ne znaju zašto to tako biva, da se u
jednoj porodici rađaju devojke, a u drugoj muška deca. LJudi to ne znaju, nemaju pojma, a
Gospod nam je pokazao kako to i zbog čega. To mnogo zavisi od krvne slike roditelja.
Ako su im krvne slike slične, bivaju deca i ženska i muška, ali ako je majčina krvna
slika jača, onda se muškarci rađaju, a ako je očeva krvna slika jača, rađaju se ženska
deca. To se može na mnogo mesta videti. To se isto može videti i preko pčela.
Pčelari dobro znaju da se matica jednom u životu pari sa drugom i jedna ugine nakon
parenja. Ona koja ostane, ona u sebi nosi jaja. Dokle god u sebi ima seme i jedne i druge
strane, rađa i radilice i trutove. Nakon dve godine pčelar mora da je odstrani, jer
nosi samo trutovska jaja, samo muškarce, nema radilice. Vidite, na mnogo mesta
Gospod nam otkriva zašto se rađaju i muška i ženska deca. Bog nam sve otkriva, ali
potrebno je malo razmišljanja, jer mnogo je što tajno i mi ne umemo da shvatimo. Od
naših misli biva dobro ili zlo, mir ili disharmonija u porodici, i oni koji su
pobožni žele uvek da budu dobri i mirni. Oni se trude, ali brige zemaljske često
puta opterećuju čoveka. Gospod je sve naše brige uzeo na sebe, jer mi sebi pomoći ne
možemo, već samo komplikujemo stvari.
Mi sada u našoj zemlji, pa i u svetu beremo plodove naših misli i želja. Nisu
nam dobre želje, nisu nam dobre misli, ne može ni dobar plod da bude. Potrebno je da
se pokajemo, da izmenimo život. Pokajanje nije samo da odemo kod sveštenika, već je
potrebno da se duša oslobodi te misli i depresije u koju je upala zbog krivudavih
linija u životu. Pokajanje je izmena života, okretanje prema apsolutnom dobru,
ostavljanje negativne strane. Toga slabo ima i kod pobožnih i zbog toga stradamo. Kad
bi se naš narod pokajao, ne bi doživljavao ovo stradanje sada, jer mi sami, svojim
željama i mislima komplikujemo sebi život. Ja to pre nisam znao, ali sada vidim da
sam kriv, za sve i te kako sam kriv za sve. Ja sam se začudio da su Sveti Oci sebe
smatrali čajgorim od svih ljudi.
Dolazila mi je jedna devojka. Majka i otac su joj lekari, a ona radi u Akademiji.
Bila je u manastiru Vitovnici 1963. godine, pa me pitala mnoge stvari. Ja vidim da je
ona mnogo ožalošćena na majku. Oca je mnogo volela, a majku ne. Kada sam je pitao
zašto, rekla je da majka nije želela ćerku nego sina. Ona ima starijeg brata, ali je
otišao u Pariz da živi. Ja sam je molio da ne ratuje sa majkom koja ju je nosila u
utrobi, rodila je, odgajala. Otac joj se već upokojio, majka ostala udovica i ona je
jedina uteha svojoj majci u životu. Ona je u manastir bežala dva puta i otac ju je
vraćao. Rekao sam joj da ne žalosti roditelje, da pretrpi jer se monahinja može biti i
bez uniforme. Gospod ne traži od nas uniformu. Gospod traži da naš život bude
dobar, plemenit. Monahinja se i u svetu može biti. U Rusiji ima dosta monaha,
monahinja i sveštenika koji ne nose uniforme, jer je zabranjeno. U Rusiji je mnogo
izrastao duh pobožnosti.
Doćiće Gospod i kod nas, samo moramo da se molimo od srca Gospodu da nam
pomogne, jer smo se mnogo ohladili. Naša vera treba da poraste. Ona raste postepeno
i biva jača i jača. Kad se pomolimo od srca Gospod će nam učiniti jer on je Bog sviju
nas, roditelj naš i zato treba da ojačamo u molitvi.Treba da budemo jednomišljenici
u našoj državi i ako to postignemo nećemo imati neprijatelja.
Kad posmatramo istoriju izrailjskog naroda vidimo da ih je neprijatelj
pokoravao svaki put kad odstupe od Gospoda, ali im je Gospod uvek pomagao kada bi
osetili iskreno pokajanje.
Gospod je sa nama uvek. Mi grdimo naše političare koji su na vlasti, ali oni
su naša deca. Mi stari smo krivi, a ne oni, jep im nismo pružili životni primer da
se ugledaju. Mi smo slika svojih roditelja, slika starijih, a od njih nismo imali
mnogo šta da vidimo. Mi stariji smo krivi jer nismo decu uputili pravim putem. Mi
stari treba iznova da počnemo od sebe, a ne da spolja popravljamo druge. Sveti Oci
kažu da treba sebe da ispravimo, da se spasavamo, pa će se mnogi od nas spasiti. Treba
da se potrudimo da budemo dobri, uvek mirni, tihi, da svugde osećaju mir i tišinu iz
nas. Sami smo videli da mi svojim mislima možemo da privlačimo sebi, ili da
odbijamo od sebe. Treba da se izmenimo, da nam vera ojača i da se onda potrudimo.
Sveti Oci su mnogo objašnjavali o umnoj molitvi, kako treba upravljati um i srce.
Sveti Oci kažu da treba da se potrudimo da nam svaki posao, svaka misao, rad, da sve
potiče od srca, jer se srcem oseća, a ne glavom. Glavom se misli, a kad sve iz srca
potiče, onda je to koncentracija svih umnih sila u srcu.
Kad se molimo, to radimo iz srca, jer je Gospod, Gospod srca. On je centar
života svakog živog bića. On je pokretač života i ne treba da Ga tražimo na nekom
drugom mestu. On je tu i očekuje da Ga prihvatimo, i da mu verujemo. Malo vere imamo
u Gospoda, malo poverenja. Kada bi imali toliko poverenja koliko imamo u svoga
prijatelja kada ga zamolimo da nam nešto uradi, kada bi imali toliko poverenja, ne
bi mi i naša država toliko stradali.
Misleni haos kod nas i u našoj državi dolazi od naših misli. Mi smo ti koji
stvaramo disharmoniju mpsli, i kad bi naši političari bili istomišljenici ne bi
bilo ovakvo stanje. Mi nismo svesni da je u nama Božanska energija, Božanski život
u nama. Svaka jedinka kao Božanska energija, kada se ujedini sa ostalima, stvara
ogromnu snagu i neprijatelj od toga beži, jer je tu harmonija, a tamo disharmonija.
Kada bi se naši političari ujedinili, mi ne bismo imali neprijatelja, onda
neprijatelju ne vredi ni oružje, ni vojska, ništa.
Mi smo biće od Gospoda darovano, ali ne umemo da živimo kako treba i
stvaramo pakao u sebi i oko sebe. Vladika Nikolaj je pričao kako je jedan sveštenik
stalno tražio premeštaj u drugo mesto. Na taj njegov zahtev vladika Nikolaj je
odgovorio: „Oče, drage volje bih te premestio gde god hoćeš, ali samo kad ti ne bi
samoga sebe tamo nosio.“ On još kaže: „Ako čovek sam sebi ne naškodi, ne može, pa
ni sam đavo.“
Nama je Gospod sve darovao i na nama je da budemo dobri. Ukoliko mi obraćamo
pažnju na negativne osobine pojedinih ljudi koji nam se obraćaju, ne možemo imati
mira i spokoja. Zašto Gospod naređuje da neprijatelje svoje volimo? Nije to radi njih,
nego radi nas. Sve dok mi zadržavamo u sebi misao o uvredi koju su nam naneli
neprijatelji, prijatelji, rođeni, bližnji mi nemamo mira i spokoja i živimo u
paklenom stanju. Treba se osloboditi od toga zla, izbaciti ga kao da ništa nije bilo,
oprostiti sve. Upravo zbog toga roditelji moraju mnogo da trpe u životu i u porodici
među decom. Mi sad grdimo svoju decu, a nemamo pravo, jer ih nismo uputili na pravi
put. Pisala mi je jedna lekarka pismo u kome kaže: „Ja i muž, koji je takođe lekar,
imamo jednog sina. Sin je već troja kola upropastio, hvala Bogu što je živ ostao, Sad
traži da mu opet kupimo kola, a mi nismo u materijalnoj mogućnosti. Kad dođem s
posla, on od mene i od oca nasilno traži pare. Šta da uradim, kako da rešim taj
problem?“ Ja sam joj, na to sve, kazao da nikoga za to kriviti ne može, jer je sve njihova
krivica. Imaju jednog sina i činili su mu sve po polji, još od malih nogu. Dok je bio
mali, imao je male prohteve, sada je on veći i prohtevi su veći. Jedino što im je
preostalo sada je da mnogo ljubavi i pažnje posvete svome sinu, kako bi on došao sebi
i shvatio da mu roditelji žele sve najbolje. Drugog načina nema. Vidite kako mi
svojim mislima i željama možemo popraviti svoj život, i život bližnjih, pa vam
želim da takvi budete.
Oprostite, ja sam skrenuo sa prave teme koja je bila, ali eto, ono što imam u
sebi, ono iznosim, jer svako iznosi ono što ima u sebi, i želim dobro svom narodu i
celom svetu, jer monasi su zato. Jednom su me pitali šta znači biti monah
velikoshimnik? Odgovor su dobili od Presvete Bogorodice: molitvenik za ceo svet,
onaj ko se moli Gospodu da Gospod spase ceo svet. Naša je dužnost da se tako molimo,
iskreno za sve, da Gospod svima podari mir i radost. Hvala Bogu zbog smirene, krotke
i bezazlene dece zbog koje nam Gospod i daje blagostanje.
Hvala Bogu naša je zemlja na umerenoj klimi, pa se sve može proizvoditi.
Predeli u Sahari, Palestini, na Istoku dobijaju kišu samo zimi, ali se oni trude, a
nama je Gospod dao sve dobro i blagočestivo pa da budemo dobri.
U životu naša vera postepeno raste, ono prvo saznanje dobijeno od roditelja u
domu, pa se posle uveravamo da Gospod razmišlja o nama i ne gleda ko je ko, nego gleda
na naše srce. Gospod gleda na naše srce koje NJemu apsolutno pripada. Pogledajte one
koji su u braku. Svi oni koji su u brak stupili bez blagoslova roditelja ili su bili
prinuđeni na brak, takvi nemaju mira, i uzaludna im je njihova ljubav. Vidite kolika
je vlast i telesnih i duhovnih roditelja. Mnogo puta sam čuo da telesni i duhovni
roditelji govore upravo ono što se sa decom zbiva. Jednom sam se začudio da jedna
majka koja je pobožna, i otac, da su sina ubili mislima. Taj njihov jedinac sin, dete
pobožno, iz mladosti vaspitano u tom duhu, bio je prosto kao anđeo, imao je
neverovatnu dobrotu koja se ni zamisliti ne može. Jednom prilikom došla mu je jedna
devojka iz njihovog mesta da ga zamoli za pomoć. Naime, ona je zatrudnela sa nekim
čovekom, pa sad moli ovoga mladića da je oženi jer su joj roditelji i braća strogi i
kad primete da je trudna ne preostaje joj ništa drugo nego da se ubije. On je pristao na
to da potpišu taj bračni ugovor, pa kad se porodi i kad dete prohoda, on će svojim, a
ona svojim putem. Kako je to bilo malo mesto, sve se brzo pročulo, a majka njegova ovo
nije mogla da podnese, dok je otac govorio da je to sinovljev život, a ne njen, ali ona
to nije htela ni da čuje. „Ma ne želim živog da ga vidim!“, znala je govoriti. Tako je
i bilo. Taj se njihov sin jednom prilikom vozio na motoru sa drugom i nastradao.
Nakon toga ta majka je došla kod mene u tuzi i žalosti. Ja sam joj rekao: „Ti si ubila
sina jedinca. Vidiš kako su jake tvoje misli. Rekla si da ga ne želiš živog, pa eto,
to ti se i ostvarilo.“
Često puta ni roditelji ne znaju, ali za nas, njihovu decu, oni su u pravu i
moramo ih apsolutno slušati, pa će onda biti blagoslov na nama. Na žalost, malo je
onih koji roditelje poštuju kao svetinju. Ja sam mnogo stradao jer sam često osuđivao
svoga oca, misleći da malo vremena provodi sa svojom decom. Te su moje misli
isplanira ie moj život, i zbog njih sam mnogo stradao. Za vreme okupacije dva puta sam
osuđivan na smrt. Pre nisam znao zbog čega, ali kad sam se otreznio video sam da sam
ja taj koji je isplanirao svoj život. Isto tako, očigledno je da se onima koji nose
neiskazanu ljubav otvaraju svaka vrata, i tamo na ratištima, gde nema života, i tamo
Gospod čudnim načinom čuva one koji imaju ljubav za roditelje, kako telesne, tako i
duhovne. Vidite, kad bi mi takvi bili, ne bi stanje na zemlji bilo ovakvo. Sad moramo
da se molimo, svi da se molimo i daće Gospod snage i pomoći.
Gospod je gospodar svih umova. On je silan i moćan da preobrazi svakog
pojedinca da dođe sebi, jer ako ga Gospod ne probudi, ko će, kad ga ni majka ni otac
nisu uputili na ispravan put. Ni u školi nije mogao naučiti ništa, sem da se u
životu jede i pije. Ja sam još kao dete mnogo mislio o svetu. Još kao dete obraćao sam
pažnju na misli, a vidim sad da sam ostario i još nisam dostigao onaj stepen koji sam
dostigao kao dete, jer Gospod Sam prosvećuje decu. Još sam bio mali, ni u školu
nisam pošao, a primetio sam da moje misli lutaju dok se druga deca igraju. To nije
dobro, kažem ja sebi, moram da budem tu, prisutan mislima, usredsređen samo na taj
posao, ali uzalud, misli su mi stalno bežale.
Kao dete sam još razmišljao o svemu tome, pa sad vidim, ostario sam, a još
nisam dostigao taj stepen. Zbog toga sam želeo da vidim kako su se osećali Sveti
Oci, koji su za vreme života od Crkve proslavljeni, a kasnije i na nebu; kako su se
oni osećali za vreme života. Hvala Bogu da sam bio sa Rusima, pa sam mogao da čitam
dela Svetih Otaca. Sveti Isak Sirin je nesravnjiv psiholog među Svetim Ocima. U
njegovim spisima piše: „Čoveče, nemoj da daš svoj unutrašnji mir za ništa na ovom
svetu. Po svaku cenu sačuvaj svoj unutrašnji mir. Pomiri se sam sa sobom, pa će se sa
tobom pomiriti i nebo i zemlja.“ Vidite kako su to duboke misli, mnogo puta to
ponavljam, ali nisam mogao ni do danas taj stepen dostići. Mi svi možemo biti
dobri ako se sjedinimo sa izvorom života – s Bogom, svim svojim srcem. On će nam
dati snage da volimo i sebe i bližnje. Bez Gospoda ni sebe ne možemo da volimo.
Mnogi padaju često puta u očajanje i dižu se protiv svog života, oduzimaju sebi
život, jer bez Gospoda ne možemo ni sebe voleti, a kamo li rođene i bližnje, ili čak
neprijatelje. Sa NJime možemo sve jer je On naša snaga i život.
Svoje srce moramo nekome pokloniti i ako ga poklonimo nekome na zemaljskoj
kugli, svi nas mogu povrediti. Mi svi tražimo beskonačnu i neizmenljivu ljubav,
beskonačan mir, a ko nam to može dati? He mogu ni otac ni majka, ni brat ni sestra.
Svi nas oni mogu ostaviti, prezreti i odbacigi. Zašto? Zato što smo svi ograničeni
i vremenom i prostorom i svi smo u borbi sa silama pod nebom, koje nam stalno
prljaju misli. Znači, kome god poklonimo srce, svi nas mogu ostaviti, izranjavati. U
našu čistu, Božansku ljubav duhovi zlobe ubacuju misli i gledaju da nas zarobe.
Božanska ljubav je beskonačna, sveobuhvatna, a mi postajemo jednostrani, zarobljeni,
ne samo za živa bića, nego i za mrtvu stvar koja je bezvredna. Naše je srce zarobljeno
za zemaljske stvari i ako ih neko otme – ono boluje. Samo sa Bogom možemo imati
jedinstvo ljubavi, prvo sa Bogom, pa tek onda sa rođenima i bližnjima.
He smemo biti idoli jedan drugome, jer je to Gospodnja volja. Sveti Oci kažu
da je ovo naše rođenje na zemaljskoj kugli dopuštenje od Gospoda, posle pada, jer Bog
je postavio sve i On je svemu roditelj. Ali eto, nažalost, poremetilo se sve.
Poremetila se i naša priroda, jer su praroditelji naši bili besmrtni. Čim je čovek
pao, došla je smrt, poremetio se materijalni svet kosmosa, jer je Adam stvoren kao
kruna stvaranja i gospodar celokupnog materijala. U svakoj jedinki je zastupljen ceo
materijalni svet kosmosa i umne i misaone sile, zato se kaže da je čovek mali
kosmos. Treba da se vratimo u naručje svome roditelju, da nam vera ojača, da budemo
silni sa NJime, pa ćemo sa Gospodom videti Carstvo NJegovo. Počeo sam mu pričati o
protestantima. Oni su oko dvesta hiljada Indonežana preveli u hrišćanstvo. Svi ti
ljudi su automatski uključeni u negativnu energiju. Kod njih se dešavaju velika čuda.
Oni vaskrsavaju mrtve, pretvaraju vodu u vino, obavljaju operacije rukama, otvaraju i
zatvaraju utrobe rukama.
Sveti Oci kažu: „Što god vera zaželi, Gospod čini, ali savršenstvo je
hrišćanskog života krajnje smirenje.“ Još stari prorok kaže: „Na koga će pogledati,
samo na krotkog i smirenog srcem.“ Smireni i krotki su naslednici Carstva
Nebeskog, pa vam svima želim da budete i vi sinovi Svetlosti, pa da se zajednički
nađemo pred Gospodom, da slavimo Gospoda kroz sva vremena večnosti. Eto, naša
planeta dolazi do kraja, sve što se do kraja desilo, a osobito za ovo kratko vreme, sve
neverovatno brzo prolazi, hvala Bogu da je tako, pa da nam ne bude uzadud ovaj život,
da se ovde ne mučimo uzalud, jer Carstvo Nebesko je misleno stanje duše, a i pakao je
misleno stanje duše. Mi smo čas u raju, čas u paklu. Kad smo neraspoloženi u nama je
pakao, nemamo mira ni pokoja, kad je u našem srcu radost, onda se osećamo kao u raju.
Zato se moramo neprekidno truditi u molitvi.
Malobrojni su oni na zemaljskoj kugli koji dobijaju besplatnu blagodat. Ja sam
se mnogo interesovao za to kako su se Sveti Oci osećali tokom života i kako su oni
uspevali da očuvaju tu besplatpu blagodat do samoga kraja. Sveti Oci kažu da toga na
zemlji biva onima koji su se mnogo nagrešili, koji već imaju iskustvo života pa kad
su se okrenuli Gospodu, nisu se više osvrtali ni levo ni desno, nego su pravo
Gospodu pošli. I Sveti apostol Pavle kaže da Marija Egipćanka i mnogi drugi kad
su se okrenuli Gospodu, ostali su sa NJim. Mi još nismo dostigli taj stepen, još nas
nešto privlači ovde, na zemlji. Kod nas je čas uteha, čas borba, rat, ali besplatnu
blagodat malo je ko dobio. Ja sam se začudio kad sam shvatio da je malo ko od monaha
dobio besplatnu blagodat, da su tu blagodat dobili obični mirski ljudi. Već dugo
godina dolazi mi jedan mladić iz Banjaluke koji se bavi Isusovom molitvom. I
nedavno je jednog svog druga, koji je oženjen i ima decu, naučio da se i on moli
Isusovom molitvom. Začudio sam se kada je njegov drug d šao i kazao kako mu se srce
stalno moli i da molitva stalno teče. Ovaj je mladić tako obasjan radošću, pun mira
neiskazanog. On je predao i sebe i ženu i decu Bogu i dobio besplatnu blagodat.
Prijatelj koji mu je kazao nije dobio tu blagodat, iako se duže molio od njega. Znači,
Gospod gleda naše srce, i kad mu se obraćamo od srca, Gospod će nas odmah utešiti.
Samo oni koji su dobili besplatnu blagodat, mogu znati kakvo je stanje anđela i
svetih. Drugi to ne mogu znati. Mi se molimo Bogu, i trudimo se, ali ako neko nije
dobio besplatnu blagodat, nije u mogućnosti da shvati stanje anđela i svetih, jer se
ono rečima neda objasniti. To je stanje neiskazanog mira i radosti. Znaš kakav si bio
pre, ljutio si se, a sada ljutnje nema. He postoji čovek koji te može uvrediti, ni jedna
negativna misao ti ne može naškoditi, jer si ti ograđen, rukovođen Duhom Svetim.
Oni mogu da razumeju stanje Presvete Bogorodice, koja je i od utrobe materine do
kraja zemaljskog života, pa i u večnosti bila u punoj Božanskoj blagodati. Sveti
Dionisije, učenik apostola Pavla, želeo je da vidi Svetu Majku i kada je došao u
Jerusalim, uveli su ga u odaje u kojima je bila Presveta Majka, i njega, kaže,
odjedanput ozari neki mir i radost i on kaže: „Da ja ne znam za istinu, da Boga ima, za
mene bi Presveta Majka bila Bog.“ Zato je Gospod ostavio Presvetu Majku kao utehu
Svetim Apostolima, jer su oni bili mnogo gonjeni sa svih strana. Ona je njima bila
velika uteha, jer Ona zrači Božanski mir i Božansku radost svuda oko sebe. Eto, pa
treba zato da se molimo, da se od srca molimo i da revnujemo Bogu od srca, pa će nam
Gospod dati Svoju blagodat i svuda ćete osetiti kakvo je stanje anđela i svetih i niko
vas neće moći uvrediti. Sve volite, i imaćete neiskazani mir, neiskazanu radost,
rečima neopisivu. Želim vam sve najlepše i mir i radost od Gospoda.
Pouke oca Tadeja „Kakve su ti misli, takav ti je život“ (odlomci)
Slika: izvor Wikipedija
