O LjUBAVI, RADOSTI I MIRU
Ljubav, radost i mir, to su božanski darovi, božanske osobine. One
pojedinačno čuda mogu da stvaraju. Ljubav sjedinjuje sve u jedno; mir isto tako zrači iz
čoveka, daje tišinu; radost čini da se skine teret sa čovečije duše: kad dođe neka
radosna duša kod tužne pa mu kaže kakve blage, tihe misli, odjednom kao da je
svanulo. Znači, pojedinačno ljubav, mir i radost čine čuda, ali sjedinjeni u jedno
mogu zapovedati svim stvarima. Kad su sjedinjeni i učvršćeni u srcu, kuda god takva
duša uputi misli javlja se mir, jer iz nje zrači mir. Sveti Oci kažu da može gore da
premešta. Bivaju isceljenja, na primer, Gospod je pokazao kako, i kazao da ćemo to
činiti Njegovom božanskom snagom. Biće takvi znakovi: na bolesne stavićemo ruke i
isceliće se. To su istinite reči Božje.
Ali, mi smo izgubili dobrotu koju nam je Gospod dao, pa smo se misleno upleli
kao pile u kučinu i nikako da se ispetljamo, da bude mir u našem srcu. Moramo
obratiti pažnju da u naše srce ne ulazi ono što remeti mir.
Sveti Oci prokrčili su nam put i pokazali kako treba da se potrudimo s
Božjom pomoći.
Gospod traži da po razumu, sa puno razumevanja, odbacimo zlo i primimo Njega
i Njegovo dobro u srce. Zato se moramo obratiti Gospodu, jedinom izvoru života. Da se
srodimo s Njim, jer smo se odrodili. Mi se nekad odrodimo i od svojih najbližih. A
često puta se i uz svoje najbliže osetimo usamljeni, zbog toga što smo se udaljili od
istinskog našeg Roditelja. Udaljili smo se misleno, umno-misleno.
Duhovni život je umni i misaoni život. Zato moramo da obratimo pažnju na to
šta se u nama roji, da molimo danonoćno Gospoda da nas izbavi od svakog zla, da nas
očisti i da nam snage da odbacimo predlog duhova zlobe. Ako primimo predlog, onda
se nešto i saglasimo, odmah počinje borba, mi odbijemo jedno a oni predlažu drugo,
treće, četvrto… I nemamo mira, nemamo pokoja. Onda da se srcem i umom obratimo
Gospodu: „Gospode, evo nemam snage, nisam se naučio od mladosti, ostareo sam u zlu,
zlo moje sa mnom je ostarelo, pa sad treba mnogo truda da se to izbaci i iskoreni iz
mene. Ali Ti si silan i moćan, nauči me da budem bezazlen, prostodušan, krotak i
smiren. Nagradi me Tvojim božanskim osobinama, kao što nagrađuješ Tvoje anđele i
Tvoje svete.“
I tako, stalno u prostoti srca i svojim rečima svaka duša da pripadne
Gospodu. Zato nam je nephodna molitva, ma kako bila kratka, da čim ustanemo s
kreveta, od sna, odmah blagodarimo Bogu što nam je dao svoju milost da proživimo
noć. Kad dođe veče, da blagodarimo na svemu, jer Gospod je životodavac koji daje. Tu
pokazujemo svoju ljubav prema Njemu i On će da nas priljubi k Sebi. Kad duša zavoli
molitvu od srca, onda posle ne može da se odvoji od svoga Roditelja. Stalno je sa Njim,
bilo da razgovara s ljudima, bilo da je na poslu, na radu. Uvek je sa Njim, i kreće se u
prisustvu Njegovom kao što se anđeli i sveti kreću. Eto to je zalog Carstva Nebeskog
još ovde na zemlji.
Nijednom misaonom potezu iz duše ne sme biti centar neki od predmeta ovde
na zemlji. Misaoni centar ljubavi je Gospod i sa Gospodom ljubimo sve. Kroz Njega i u
Njemu je sve. He smemo da se vezujemo za predmete.
Anđelski činovi se ne zarobljavaju misleno u tvarima. Oni gledaju tvar, ali se
misleno u njoj ne zarobljavaju. Jer, njihov misaoni centar je zarobljen jedino silom
božanskom, sa kojom sve ljube. A mi kad vidimo neku stvar nama privlačnu, prilepimo
se za nju. I ako duže tako ostane, ona nam postaje idol. Umesto Boga, u našem srcu je
tada taj predmet, bilo živ bilo mrtav.
Božanska ljubav ne trpi egoizam. A čovek kad je pao ispraznio se, i nema nikoga
bližeg nego svoju ličnost. On se svojoj ličnosti okrenuo i čuva je: ne dozvoljava da ga
neko vređa, želi da se o njemu sve dobro misli, a pri tome ne obraća pažnju kakvim
životom živi, šta radi i kako radi. He obraća pažnju jer je sav koncentrisan na svoju
ličnost.
Mi moramo sebe da prezremo za ljubav Gospoda, da tog „gospodina Ja“ ne samo
odbacimo, nego i ubijemo. Ako on ne bude mrtav, ne možemo da se sjedinimo sa
Gospodom, uvek će da štrči taj naš „gospodin Ja“. Jer on je veliki gospodin i ne može
da savije šiju, on je visoko.
Gospod nam je pokazao kakvi treba da budemo: smireni, ponizni, pokorni volji
Božjoj. Ali mi hoćemo sve da ustrojimo po našem mišljenju. Mučimo sami sebe,
izmučimo se i ništa nismo uradili! Neće ovaj svet kako mi mislimo. I „gospodin Ja“
se onda mnogo ljuti što nije onako kako on misli. A onaj ko se smirio ne razmišlja o
sebi kao da je on nešto, znajući da je ništa, da je trulež. Ako nas ne bi Gospod čuvao,
ako nas ne bi držao, ma ne bi bilo ništa od nas! Ništa, samo blato.
Srce je hladno kad je rasejano. Duša nije kod kuće, ona luta. Kad je kod kuće,
onda ona zagreva i srce. Čim izađe vani, odmah biju. Van kuće biju, misleno biju. Jedna
misao se prima, druga odbija, i srce se lomi i postaje hladno. A kad duša dođe sebi,
kad se pomiri sa Gospodom, tad je Gospod u centru života, i tad je blago i toplo.
Gospod gleda na dubinu srca, šta ono tamo želi i čemu čezne. I ako duša ne
može odmah da dođe sebi, Gospod će u svoje vreme opet sve očistiti i privući da dođe
duša sebi, k centru, i duša će da se smiri. Ali ako u dubini srca ima nešto što nije
raščišćeno, nešto što teži ovome svetu i vezivanju za ovaj život, onda će naše
lutanje biti dugotrajno i mnoge ćemo muke i nevolje imati. Više ćemo imati mi koji
smo, eto, pobožni nego oni koji nisu. Zato što oni nemaju taj unutrašnji bol, ne
razmišljaju o večnosti, njima je sve ovo zemaljsko: da se uživa, da se jede, pije… Tu je
njihova pažnja, a mi smo podvojeni, hoćemo da smo sa Gospodom a nismo rasčistili
svoje materijalne prilike zemaljske, sa čime naše srce još ima mnogo veze pa je
zarobljeno.
Treba planove i želje zemaljske odbaciti od srca, tek onda mi možemo sa
Gospodom ljubiti iskreno i bližnjega svoga. Inače se naša ovozemaljska ljubav
prilepi čas za jedno čas za drugo, a to je sve nepostojano, ništa nema od toga. I ta
nepostojanost lomi, stalno nas lomi. Život ne primamo sa razumevanjem, nego
površno.
Sve što planiramo da uradimo mora da bude sa jednom mišlju i jednom željom,
jer Gospod to traži. Da svi budemo u jednomisliju. Molio se Gospod za to da budemo
jedno. A mi se stalno podvajamo, i u svom porodičnom krugu se podvajamo. Nije to
dobro, opet to čovek hoće da se izvrši njegova volja. Razumem to onda kad je u kući
domaćin ateista, a desi se da Gospod pozove nekog člana norodice. Ali ta duša koju
Gospod pozove mora mudro da deluje. Nikako ne sme misleno da ratuje sa svojim
domaćinom, inače tu nema napretka. He sme da postane razbojnik koji ubija svoje
najrođenije svojim mislima i željama. Druga je stvar ako se mi predamo Gospodu, a
domaćin kaže: „Odrekni se!“. Onda mi nisi roditelj, onda mi nisi ni bližnji. Ja ne
mogu da se odreknem Gospoda, ja sam sjedinjen srcem sa Njim, ja sam Njegov i Njegov
božanski život je u meni; ja ne mogu da se odreknem Gospoda, a ti kako hoćeš. Ali
opet ne smemo ništa uvredljivo da pomislimo u srcu jer i najmanja takva misao remeti
nam mir. U nama se stanje pogoršava, a kod naših bližnjih zaoštrava. I najmanja
misao koja nije zasnovana na ljubavi razara mir.
U porodici u kojoj ima više članova dovoljno je da je samo jedna osoba
nezadovoljna, ne mora ona to ničim da ispoljava, dovoljno je da počne da umuje kako se
njoj nanosi nepravda i kako se sa njom ne postupa dobro pa da se poremeti mir u toj
porodici; ona to svojim mislima poremeti. I svi su nezadovoljni, a ne znaju otkuda
to.
Prema bližnjima treba imati podjednak odnos. He smemo da delimo ljude: ovaj
mi je simpatičan, ovaj antipatičan. Jer onda ste ovoj drugoj osobi objavili rat. I neće
vas trpeti. Iako vi u spoljašnjosti niste dali povoda, ni rečima ni pokretom, u
unutrašnjosti ste, svojim mislima, to izazvali.
Mi hrišćani smo se krštenjem obukli u Hrista, obukli smo se u Boga, a Bog je
ljubav. I kako to, sjedinili smo se sa Gospodom u krštenju, a ustvari ratujemo protiv
Njega! Kako ratujemo? Mislima, upućujemo zlu misao našem bližnjem i daljnjem.
Čim se u nama rodi jedna misao koja nije zasnovana na ljubavi, znajmo da smo
primili uplive duhova zlobe. Primajući misao zla, primamo samoga vraga u telo.
Duhovi nisu vidljivi, mi im dajemo telo da budu vidljivi.
Zlim duhovima mi dajemo telo da budu vidljivi za ovaj svet, da možemo da ih
vidimo kako izgledaju. Ono zlo što se manifestuje kroz čoveka, to vidimo duha koji je
okupirao dušu tog čoveka i pokazuje se kroz njega, psuje… He vređa Gospoda ta duša,
ona je rođena hrišćanska, nego onaj koji je nju okupirao i zauzeo poziciju, pa drma
kako on hoće. I umesto da razumemo šta je život, mi se protivimo i upućujemo zlu
misao čoveku. Tako i sami postajemo zli. Koliko puta smo se prognevili na one čiji je
odnos prema nama bio nekorektan ili uvredljiv? Pomislimo mu zlo, znači ubijamo mu
dušu! Jer se pred Bogom prima sve ono,bilo dobro bilo zlo,što je sjedinjeno misleno
sa osećajima srca, i srca sa dušom. Zato treba sa razumevanjem da opazimo zlo i sa
razumevanjem prihvatimo dobro. Da stalno budemo na straži i ne puštamo da u našu
klet uđu oni što ne misle dobro.
„Molite se bez prestanka“, naređuje apostol. Unutrašnja molitva, ona je trud
samoga čoveka. Jer kroz molitvu se čovek približava srcem Gospodu, a pali duhovi
gledaju da ga vežu za bilo kakav ovozemaljski predmet.
U molitvi prvenstveno treba da se ima pažnja. Bez pažnje molitva ne vredi
ništa, ali ako se sasvim ostavi, onda je još teže. Znači – trud! Ali, mi stalno
skrećemo pažnju na nešto drugo. Sveti Oci su se molili da ih Gospod izbavi od
zaborava molitve.
O DARU MOLITVE
U svaki posao da se unesemo sa Gospodom. Jer, neprijatelj stalno izvlači um:
gde smo bili, šta smo radili, šta čuli, čak sve od detinjstva; pa to onda vrazi sve
kombiniraju, a mi mislimo da je sve to naše. Oni imaju čitav registar našeg života:
šta smo činili, kako se ponašali. Zato nam je potreban veoma veliki napor da se
srcem približimo Gospodu i da stalno sa Njim boravimo. To je radna molitva.
Pored radne, postoji i blagodatna molitva. Ona se dobija kao dar od Gospoda.
Videći naš trud da želimo svim bićem svojim da se sjedinimo sa Njim, odbacujući
sve ovosvetske želje, On nas očišćava postepeno od briga ovoga sveta, od privezanosti
za zemaljske stvari, dovodi dušu u smirenje i prostotu, da ne prima k srcu uvrede,
nego šta god se dešavalo da se smirava. Znači, postepeno se očišćava duša da primi
božanski oganj da bi se neprestano molila Duhom Svetim.
Bezazleni, prostodušni, neopterećeni brigama ovoga sveta brzo primaju
božanski oganj radi neprestane molitve. Ali mi koji želimo da saznamo šta je ovo a
šta ono, mi smo se natovarili ovosvetskim brigama i interesima. Treba toga da se
oslobodimo, da se obnovimo. A ne možemo sami to, treba Duh Sveti da siđe u srce. Dok
smo u prostodušnosti sjedinjeni sa Gospodom, mudrost ovoga sveta ne ulazi u nas, nego
istinitu mudrost i istinito znanje dobijamo od Gospoda. Ukoliko se duša postepeno
smiri, utoliko joj se otkrivaju tajne nebeske. Smirenome i krotkome otkrivaju se tajne
svega što nas okružuje, on shvata mnogo dublje od onih koji su godinama studirali
mudrost ovoga sveta. Jer je u Bogu tajna, i sve dok oni misle da su nešto stekli i da
nešto znaju, sve dotle ne može istinita mudrost božanska da uđe u njih, nego im se
samo površno, prema trudu, daje otkrivenje, u medicini, fizici…
U duhovnom svetu misli su jasne kao govori, one se čuju. Zato je trud o duši
dragoceniji od svih darova u ovome svetu. Ako se čovek ne očisti pa pređe u večnost sa
lošim karakternim osobinama, neće moći da uđe među anđele i svete.
Sve dok imamo neki mali oslonac u ovome svetu, dotle mi malo poverenja
Gospodu dajemo. Sveti Oci su sve primali bilo dobro bilo zlo kao od Gospoda, pa su
se smirili. Kad vidi da je duša pripremljena, Gospod je osenjuje blagodaću Duha
Svetoga i onda ona dobija slobodu, mir, radost i utehu, nema više straha. Ta duša
vidi da sve strada zbog pada. Čim se okrene, odmah hoće da se zaplače za sve i da se
moli za sve.
Čovek u ovome svetu može mnogo da se trudi ulažući svoje snage za dobro
drugih, a da ne očisti svoju dušu od greha. Može da pređe većinu mitarstava a da ga
mislena vezanost za zemaljske stvari na mitarstvu milosrđa strovali u provaliju.
Mogu se i mnogi spasti njegovim trudom, na primer gradnjom zadužbina, ali mu
mislena vezanost za zemaljske vrednosti neće dopustiti da uđe u svet neprolaznih
vrednosti, koje samo čista duša može pojmiti.
Bez đavola se ne možemo spasiti! Jer mi smo sinovi naših roditelja sa svim
negativnim osobinama, k je se ne mogu lako očistiti. Treba mnogo bolova srca da se
pretrpi, pa da se duša oslobodi. Naši neprijatelji nas napadaju i preko ljudi, i tako
boreći se po Gospodnjem promislu mi postepeno dolazimo k sebi. Bez nevolje nema
bogomolje.
Tako duša uviđa da svaki njen oslonac ovde na zemlji nije ništa i kaže: nemam
nikoga da me može razumeti. Duša traži neizmenljivu ljubav. Nema toga na zemlji.
Jedino Gospod može da nas uteši. Po stepenu našeg oslobođenja od briga, Gospod nam
daruje da osetimo da je On sa nama. Gospod često dopusti i da nas iznenadi
neprijatelj, pa se čudimo šta je to sa nama. Ta dopuštenja od Gospoda su zato da
uvidimo da smo ništa.
Treba paziti da ono što mislimo i radimo bude milo Gospodu. Jer svaki je
posao ovde na zemlji božanski posao.
Kad bismo ljubili Gospoda celim svojim srcem, ne bismo vo vjeki sagrešili,
jer On bi bio u nama. On je sila koja spaljuje svaku nečistotu, svaki greh, i ne bi u
naše srce imalo pristupa ništa što nije sveto, što nije plemenito. Ali budući
telesni i neočišćeni, kad hoćemo da ukažemo ljubav bližnjemu svome, odmah se tu
upliće i telesna strast. Moramo odvajati ljubav od strasti. Na stranu strast, to vrag
upliviše; nego da obratimo pažnju božanskoj ljubavi, koja ne pravi razliku. To nije
egoistička, već sveobuhvatna ljubav, koja sve prašta i svemu se raduje.
Bura misli i smućenost posle ispovesti i odgovora duhovnika znači da se
poslušnik pogordio, da misleno ratuje protiv duhovnika, da se pouzdao u duhovnika
kao čoveka. Gospod je to primetio i dopustio iskušenje.
Kad čovek izgubi blagodat, on to dugo ne shvata, nego još uvek misli da je ima.
Jer u njemu još žive pređašnje misli i on ne shvata da je ohladneo i izgubljen za
večni život. Smirenog i krotkog postavi i u pakao, njemu je dobro.
Veliko iskušenje dolazi pre ili posle dobra koje Gospod učini, da bi duša
ostala u smirenju. Dok je u telu duša je zaštićena, a kad izađe iz tela onda je potpuno
nezaštićena, naga i slaba, kao puž kad izađe iz svoje ljušture. Tek kad se dođe u dodir
sa anđelima i svetima, shvata se božanski svet. Gospod to dopušta ponekad i običnoj
duši; onda kad nema nikakve utehe na zemlji, onda sam Gospod daje utehu. Odbačenima,
prezrenima, kad im je najteže…
Na zemlji kruže svakakvi gresi, osobine duhova koji su pali. Svaki greh je
misao, mislena sila. Pali dusi se teše: jedni u gnevu, drugi u očajanju, treći u bludu –
i među njima ima stepena zlobe. Ako je čovek bio u njihovoj vlasti i slušao njihova
naređenja dok je bio u telu, i posle izlaska iz tela mora da ih sluša.
Treba ostati prirodan, neuobražen. Čim se neko uobrazi, vidi se od koga je to:
od palih duhova koji kruže.
Sveti Jakov Posnik kaže: „Cilj zlih duhova je baciti svetog čoveka u telesni
greh da bi tako izgubio darove isceljenja i čudotvorstva“. Treba znati i ovo: iz svetog
života su drugi padali i zato što još nešto treba da prečiste u sebi. Jedna
devstvenica se pogordila i svi bračnici su joj postali mrski, odvratni.
Ako duša ostane u smirenju, onda je Gospod sve više osvetljava. Ima duša koje
su tako sjedinjene u ljubavi sa Gospodom da se njihovog mislenog aparata ne dotiču
nikakve nečiste misli.
Filosofska čistota traje dok je čovek misleno obuzet filosofijom. Treba
postići čistotu koja dolazi kao posledica ljubavi prema Bogu.
Mi smo mnogo razbijeni, poput ogledala koje je razbijeno i ocrtava stvarnost u
parčićima. Sve dok sila Božja ne prikupi i sastavi, da se verno ogleda i vidi lik
Božji.
Kad tražimo i očekujemo od drugih poštovanje i pažnju, oni nam okreću leđa, a
kad nam do toga nije stalo ili bežimo od poštovanja, oni jure za nama.
Gospod neće da ispuni svaku našu molitvu, jer ako bismo dobijali uvek kad
zatražimo, ko bi nas mogao ubediti da na zemlji ima neko mudriji i umniji od nas, i
od koga bi takav primao savet? Gospod nam ponekad otkriva u mislima odgovor na
razna pitanja i tajne, a ponekad zataji da bismo se obratili ljudima za savet i tako se
smirili.
Kad zli duh vidi da neki čovek ugađa Bogu i postiže napredak u dobru, tada se
uvlači u srca drugih ljudi i stvara njihovo neraspoloženje prema onom Božjem
čoveku. Oni osećaju zavist prema njemu i pod uticajem demona čine mu mnoge pakosti,
raznose rđave glasine o njemu i klevete, ometaju ga u poslu… Oni zavide svome bratu
jer ne znaju da je duh zlobe zauzeo poziciju u njihovom srcu. Duh može zauzeti mnogo
veći prostor nego ljudsko telo, ali isto tako i mnogo manji prostor od čovečijeg tela,
tako mali kao što je kubni santimetar. Otuda je moguće da u čoveka uđe čitav legion
palih duhova. Ti duhovi imaju veliku radost u tome da uđu u čovečije telo, zauzmu ga i
tako se „ovaplote“.
Zato, blago meni, želim vam svako dobro od Gospoda i Majke Presvete, koja je
naša velika zaštitnica i pokroviteljica i zastupnica pred Bogom. Ona će umoliti
Sina Svoga da nam da snage da budemo dobri, da slavimo Boga i ovde na zemlji i u
večnosti.
Amin!
Pouke oca Tadeja „Kakve su ti misli, takav ti je život“ (odlomci)
Slika: izvor Wikipedia
