KRAJNJE SMIRENJE-IDEAL HRIŠĆANSKOG ŽIVOTA
„Sveti Oci kažu – ideal hrišćanskog života nije činjenje čuda, isceljenje
bolnih, niti vaskrsenje mrtvih, već krajnje smirenje.“
U leto 1991. godine pričao je Starac Tadej sa dvojicom beogradskih studenata
koji su taj razgovor snimili. Jedan od njih je rekao:
– Oprostite oče, da li biste blagoslovili da Vaše reči snimim, pa da se posle
krepimo duševno?
– Pa ne, šta vredi, moje reči nisu… (ne čuje se dobro) ne vredi, odgovorio je. Vi
dolazite sa problemima ja imam mnogo problema, pa nas Gospod teši. Ja se požalim
vama, vi se požalite meni i posle je dobro… Gospod uteši!
Tada je toj dvojici studenata i onima koji su još tu bili govorio, možda najlepše
što smo čuli, o sadašnjem stanju zemlje, o položaju čoveka na planeti, o njegovom
položaju u odnosu na vreme i večnost, u odnosu na boga.
OKRUŽENI SMO TAJNAMA
Ljudi misle da su nešto, ali čovek je ništa. Vladika Nikolaj kaže: „Šta je
čovek? Jedna vreća smrdljivog mesa i ništa više.“ Ništa. Usijana glava. Nema pojma
da je on truba. Da je on oruđe u rukama poganštine (padših duhova).
Gospod što hoće čini sa nama, ali dao nam je delokrug, da možemo da
razmišljamo i da se opredelimo da li želimo dobro ili ne. Duhovi su pali pre nego
što je čovek stvoren. Mnogo vekova ranije. Nisu svi duhovi sačuvali svoj položaj.
Čovek je kruna stvaranja. Stvoren je poslednji od svega što je stvoreno. Stvoren je da
bude gospodar materijalnog sveta, da mu sve bude podčinjeno… Materijalni svet,
kosmos, nije bio u ovakvom stanju. To je posle pada dobilo gruboću i truležnost. I ako
je gruboća i truležnost, opet ima svoju lepotu… Da…
Naši praroditelji su bili besmrtni. Nisu zavisili od vremena i prostora kao
što mi sada zavisimo. Vidite, kretali su se kao što se kreću misli… Posle pada
poremećeno je sve. Bog, budući sav Ljubav, znao je da sva stvorena razumna bića neće
moći da sačuvaju svoj položaj i dao je vreme od Stvaranja sveta do Strašnoga Suda,
vreme da razumna bića dođu sebi, da se vrate u naručje svome Roditelju. Da se uključe u
Apsolutno Dobro, u Apsolutnu Ljubav…
Ali eto, ljudima omilje više zlo nego dobro. Padša priroda! Lakše je da
pomisle zlo nego dobro. Ali kad čovek pomisli zlo nema mira ni pokoja od tih misli.
Kako je naš pad veliki! Čudo jedno. Strašno. Da ne možemo da dođemo sebi,
niti možemo da učinimo štogod sami od sebe. Mi uopšte nemamo pojma kako nas
tiranišu misaono umne sile (padši duhovi). Mislimo da su to naše misli. Muči nas
zavist, zloba, mržnja. To je tiranija nad tiranijama. Neće duša to ali ne može da se
oslobodi. Od malena se navikava pa je. to uhvatilo veliki, dubok koren. Sada treba to
izbaciti iz sebe. Treba da se pretvoriš u ljubav. Da budeš apsolutno miran, tih. Nije
lako, vidiš koliko je pad čovekov strašan pad?
Čovek ne može sam bez pomoći Božije. Misli da nešto zna. Usijana glava. Sve
mu se otkriva iz večnosti. Svuda je tajna Božija. Mi smo okruženi tajnama. Za sebe
smo ogromna tajna. He znamo šta smo? Odakle smo došli? Kuda idemo? Kakvo je to
biće koje razmišlja, kreće se i nešto priča što zna. Nešto čuo od nekog, razmišlja,
došlo mu na um. Stvara nešto, ni sam ne zna kako. Kakva je to u njemu tajna? Kako to u
njemu unutrašnji organi rade bez njegove volje, i to savršeno? A on sve svojim
mislima poremeti.
Pouke oca Tadeja „Kakve su ti misli, takav ti je život“ (odlomci)
Slika: izvor Wikipedia
