MOLITVA GOSPODU (starca Tadeja Vitovničkog)
Gospode, evo nemam snage, nisam se naučio od mladosti, ostareo sam u zlu, zlo moje sa mnom je ostarelo, pa sad treba mnogo truda da se to izbaci i iskoreni iz mene. Ali Ti si silan i moćan, nauči me da budem bezazlen, prostodušan, krotak i smiren. Nagradi me Tvojim božanskim osobinama, kao što nagrađuješ Tvoje anđele i Tvoje svete. Amin!
-O ZAVISTI-
Bog naš došao je među nas da opet dovede u prvobitno stanje one koje je stvorio.
On je sve učinio da Ga čovek može razumeti. On je mogao da spase čovečanski rod i drugim načinom, ali čovek kad je pao, sam je poremetio sav unutrašnji umni aparat i onesposobio se za dobro. Potpao je u vlast duhova zlobe, dragovoljno im se predao u zarobljeništvo.
Zlo koje postoji Bog nije stvorio. Zlo je od umnih, misaonih duhova koji su otpali od ljubavi božanske, koji su se okrenuli prema svojoj ličnosti i ostali nepokorni; počeli su umovati svoje umovanje, ali ma koliko se svaka umna sila koja nije sjedinjena sa izvorom života trudila da nešto dobro učini i govori, sve što ona radi posoljeno je smradom paklenim, jer je jedino Bog izvor mira i radosti, ljubavi i pravde i dobrote.
Sva stvorena bića su ograničena, a ono što je ograničeno nije savršeno; nego im je dato da se usavršavaju. Međutim, pala su; prvo nisu sačuvali svoje dostojanstvo anđeli, pa posle na zavisti tih duhova koji su pali i naši praroditelji Adam i Eva su pali. I evo, i u nama se isto ukotvila ta osobina – paklena zavist.
Zavist ne preza ni od čega, i Bogu u lice govori protivno stalno, svuda i na svakom mestu. Bog je sav ljubav, a zavist ne trpi da se dobro nekome bližnjem učini.
Jedan od bogonosnih otaca, prepodobni Nil Mirotočivi (javljao se monahu Teofanu, koji je u 18. veku živeo u njegovoj pešteri) objašnjavao je mnoge tajne iz Carstva Nebeskog. I kaže da je zavist pečat antihrista na srce čoveku. Kako je to za nas strašna stvar! A mi često puta zavidimo bližnjima svojim, čak i svojim najrođenijima nešto zavidimo. I ne obraćamo pažnju na to da se lečimo, da dođemo k sebi.
Bog naš, Isus Hristos, jeste savršeni Bog i savršeni čovek. On kao savršeni Bog sve obuhvata ljubavlju, bezgraničnom ljubavlju. On je i kao savršeni čovek mio svakoj duši koja mu pristupa. Nama sve nekako izgleda da nam je daleko ta ljubav Božja, da je Bog mnogo daleko od nas. Ustvari, mi se udaljavamo. A On ne može da se odvoji od nas jer je On život. On je sav ljubav. Kad bismo i mi imali prema NJemu takvu ljubav, pristupali my kao prema svom iskrenom prijatelju… Ali mi ne pristupamo na takav način, nego sve nekako izolovano, nekako zvanično; i kad se molimo i kad nešto dobro činimo, sve nekako kao da smo isuviše zvanični. A On traži od nas da budemo prirodni. On nam je pokazao kako je među nama živeo: prostodušno, smireno i krotko. Kakve nas je Gospod stvorio, takvi da my pristupamo. Kao dete bezazleno da my pristupamo.
NJemu, Gospodu, mila su dobra dela koja činimo. Milostinju i sve što činimo radi spasenja našeg, radi koristi bližnjih i Svete Crkve, sve je dobro i milo Gospodu. Ali je Gospodu najmilija i najdraža ljubav bezazlena, prostodušna, detinja, koja se tako priljubi k srcu NJegovom. Eto šta je Gospodu najumivenije od nas što On traži. A to može svaka duša. I bogat i siromah, i star i mlad. Nekako se stalno vraćam na tu temu, uvek bih to ponavljao, da se naučimo kako da se približimo svome Roditelju, kako da my se približimo srcem, celim svojim bićem; kako da my budemo omiljeni kao što su anđeli i sveti. Jer smo mi mnogo prljavi, nečisti. On ne gleda na našu prljavštinu i nečistotu kad my pristupamo od srca, prihvata nas odmah. Kad se nešto ogrešimo o svoga Roditelja pa mu od srca
pristupamo, sve nam prašta, kao da ništa nije bilo.
On, Gospod naš, bezgraničan je u ljubavi, neiskazano. Trebalo bi da my pristupamo iskreno i da budemo stalno sa NJim, jer On je stalno sa nama. On pokreće naš život i želi da Ga razumemo i shvatimo. Sav NJegov život na zemlji bio je prirodan, takav da ga čovek može shvatiti; kazao je da je On ljubav, objasnio nam da je Bogu tako omilio svet da je dao svoga Sina Jedinorodnoga radi spasenja čoveka. Otkrio nam je tajnu, mnogo nam je otkrio. Uzvisio nas je iznad svih stvorenja; priroda čovekova uzdignuta iznad svih stvorenja – ušla je u tajinstvo Svete i Životvorjašče Trojice. Pa šta možemo mi kao ljudi više želeti od toga da budemo jedno sa svojim Bogom, sa svojim Roditeljem? Zato bismo trebali za to kratko vreme života da naučimo kako da my pristupimo. Pošto mi svoje sopstvene snage nemamo, moramo da mu pristupimo kao bezazlena, prostodušna deca, od srca, da Ga molimo da nas nauči kako
da budemo dobri, kako da Ga silno ljubimo kao što Ga ljubi Majka Presveta, anđeli i sveti.
Neće nas Gospod ostaviti tako sirote ako my stalno budemo pristupali od srca.
On očekuje da se naše srce, naša duša rasplamsa još jačom željom i čežnjom za NJim.
Da nikada ne otpadnemo od NJega, od NJegove ljubavi.
Često sa nama bivaju mnoge nevolje i teškoće ovde na zemaljskoj kugli, a sve to jer se nismo još smirili. Kad se duša smiri i pokori volji Božjoj, onda prestaju za nas stradanja i patnje. Jer tada su i stradanja i patnje nekako mili srcu i duši. Sasvim se drugo razumevanje života kod nas pojavljuje; ne mudrujemo više po ovome svetu, kao što svet mudruje. Shvatamo drugačije. Sve što pogledamo, sve nešto blistavo, sve umiljeno. Sve nam je dobro zato što je Bogu sve omiljeno. NJegova smo stvorenja i sve što je stvoreno NJegovo je. I On je to stvorio radi sebe, dakle za sebe, da budemo učesnici u NJegovoj božanskoj ljubavi i božanskom miru i radosti.
Eto, kao što vidite, treba da se lečimo, da ne primamo zavist k srcu; zavist razara unutrašnji mir i pokoj duše. Na primer, mirni smo, tihi, i došao nam neki prijatelj i ispričao o nekome ko nas je nekad mnogo vređao da ima puno uspeha u životu, da je nešto postigao; i budući da mu nismo oprostili, odmah se kod nas pojavi duh zavisti. Eto kako ne obraćamo pažnju. Neprestano moramo biti na molitvi i ne primati predlog duhova zavisti.
Sveti Oci kažu: ako se odbaci predlog duhova zlobe, pobeda je dobijena bez borbe. Oni su to iz iskustva govorili. Ako se predlog odbaci, pobeda je dobijena bez borbe. Duhovi pod nebom stalno uplivišu mislene zamke. Kad je prepodobni Antonije video šta sve duhovi zlobe pod nebom mreže i postavljaju, uzdahnuo je i rekao: Bože
moj, ko može od ovoga da bude spasen? I čuo je glas: Samo smireni i krotki prolaze. Štaviše, njih se to i ne dotiče.
Vidite, kad se duša smiri, kad se pokori volji Božjoj, duhovi zlobe više nemaju vlasti nad njom. Jer je ona pod okriljem blagodati Svetoga Duha, ognjem božanskim skrivena.
Zato, blago meni, da pripadnemo od srca Gospodu, da se molimo da nas nauči da budemo dobri kao što su dobri anđeli i sveti. Kako je dobro među dobrima biti, među onima koji svetim životom žive!
Ovde, na zemlji, ljudi treba da se potrude da ne primaju predlog duhova zlobe.
Sveti Oci govore da treba dobro da pazimo, da budemo na straži, da znamo kako je svaka misao koja nam remeti unutrašnji mir od pakla upućena. I taj predlog da ne primamo, da ga odbacimo odmah! Ako se saglasimo i počnemo da besedimo sa njim, uplitaće nas u mreže paklene. Od te jedne misli paklene naroje se mnoge i tek posle čovek vidi kuda je zašao i šta učinio. Jedno zlo na drugo se nadoveže, pa posle kad dođe sebi čovek kaže: Šta mi je sve to trebalo, bio sam miran, tih, i odjednom se sve pokvarilo. A pokvarilo se zato što nismo stražili.
Pouke oca Tadeja „Kakve su ti misli, takav ti je život“ (odlomci)
Slika: izvor Wikipedija
