Mi smo ovde na zemlji kao na nekoj epitimiji. Nemojte se zato čuditi što, neprestano imate neku nevolju. Svi mi stalno grešimo, klizamo se i padamo. To mi u stvari upadamo u demonske zamke. Svetitelji stalno ističu: važno je samo uvek ponovo ustati i nastaviti put k Bogu. Makar i stoput dnevno pali, ne mari; i samo ustanite i idite dalje napred, ne osvrćući se natrag. Što je bilo, bilo je i prošlo. Vi samo idite napred i molite pomoć od Gospoda. Mi ne dosađujemo Gospodu time što mu se stalno zbog nečeg žalimo. Gospodu dosađujemo kad grešimo, a ne kad mu se kao najrođenijem stalno obraćamo. Gospod voli da ga neprestano prizivamo i da izlivamo svoje srce pred Njim. Molitva nije nešto što se počne i svrši, i – gotovo. Staneš pred ikonu, kažeš šta imaš i posle ideš svojim putem. To nije molitva. Volite male stvari i težite za onim što je skromno i prosto. A kad duša bude sazrela Bog će joj dati unutrašnji mir. Gospod sad samo gleda na vas i voli što čeznete za Njegovim mirom. Dok duša ne bude zrela za Gospoda, On će joj samo povremeno davati da vidi da je On svuda prisutan i sve ispunjava, sav svet, svu tvar. Tada je duša tako radosna. Onda ona sve ima. Ali posle se Gospod opet skriva od nas da bismo čeznuli za Njim i svim srcem Ga tražili. Teško je živeti s bližnjima ako se upuštamo u misleni rat s njima. Nije dovoljno samo uzdržavati se od otvorenog rata rečima i delima. Ne stupajte ni u misleni rat s njima. Od toga se gubi mir u duši i ljubav prema bližnjima. Bližnjima se ne treba suprotstavljati, niti ih ubeđivati. To ništa ne vredi. Možete vi i na glavi dubiti pred njima, ništa nećete postići. Bližnje treba samo voleti radi Gospoda. Gospod je i u njima (neverujućima) jer da On nije u njima zar bi oni uopšte i bili živi?! Nemojte pridavati toliki značaj spoljnim događajima. Budite više unutra, u srcu, sa Gospodom, a njih pustite. Vi samo budite ljubazni, i tihi, i blagi prema svima, ne obraćajući pažnju na ostalo.
Pouke oca Tadeja „Kakve su ti misli, takav ti je život“ (odlomci)
Slika: izvor Wikipedia
