Starče, logiku, ljudski sud i ljudsku pravdu koje imam, osećam kao zapreku za napredak u duhovnom životu?
To zaista i jeste prepreka za duhovni napredak, jer tada odlazi blagodat Božija. Čovek tada ostaje bez pomoći Božije, padne i razbije nos. Ljudski sud i ljudska pravda su, po pravilu, nepravedni. Pravda Božija jeste ljubav, dugotrpljenje, blagost. Bakterija koja izaziva tvoju duhovnu bolest je to što stvari istražuješ ljudskom logikom. Delotvoran lek su dobre pomisli. Kada čovek razmišljajući skreće udesno, ima dakle, dobre pomisli, a raste i zapremina njegovog srca. Stoga, ako mnogo koristiš razum, neophodno je da dobro paziš na svoje pomisli, jer i zaključci do kojih se svojim logičkim zaključivanjem dolazi jesu ljudski a ne duhovni i osveštani.
Starče, zašto tako često padam u osuđivanje?
– U tebi je Pravo koje studiraš, i zato osuđuješ. Mnogo puta određene studije ili neko zanimanje, na izvestan način stvaraju neku vrstu suve logike. Logika je česta bolest intelektualaca. Ona im je u srži. Iako imaš srca, logika ide mnogo ispred tvog srca.
Ima mnogo onih koji imaju veliku moć umovanja i sude sa egoizmom: nikome ne daju za pravo. Zahtevaju od drugih savršenstvo, ali ne i od sebe. Osećaju se spokojnim sa svojim slabostima, a druge osuđuju. Zaista je to veoma čudno! Spolja su uobličeni, napravili su jednog spoljašnjeg čoveka punog licemerja i u sebi nemaju ni traga od prostodušnosti. To i jeste razlika između evropskog i jelinskog duha. Kada kažem „jelinskog“ mislim na duh Pravoslavlja. Kod Evropljanina nikad ne možeš da shvatiš kada možeš, a kada ne možeš da mu se približiš. Uvek kaže „dobro došli“ sa lažljivim osmehom. Dok Jelina možeš da razumeš. Radostan je? To i pokazuje. Smrknut je, nije mu pravo? I to pokazuje, pa se ti prema tome ravnaš.
U čemu se sastoji krivica onoga ko izuzetno brzo sudi o ljudima, događajima i situacijama?
Samo se kreće u sferi logike, služi se samo svojim mozgom i to je onda rezultat. Dobro bi bilo da onima, koji imaju previše mozga, Bog malo „popusti ventile“. Koliko im se mozak više isprazni, toliko više blagodati ispunjava čoveka. Kada kažem mozak, mislim na ljudsko suđenje, na egoizam, na samouverenost. U onom momentu, međutim, kada neko shvati da ne sudi ispravno i kada kaže: „Sudim na način ovoga sveta, moj sud nema božanskog prosvetljenja i stoga ću pogrešiti. Zato ne treba da ga koristim“ – tada ga Bog prosvetljuje i tada može ispravno da rasuđuje.
Kušač onesposobljava pametne ljude tako što im nametne da „sude po izgledu“. Kada čovek u sebi ima ovosvetske elemente, on sudi ljudski i čini zlodelo. Čovek treba da se udalji od tog ljudskog elementa, da bi njegov sud postao božanski, Sud ovoga sveta je pogrešan sud. Kolike samo nepravde bivaju! Koliko često čovek biva nepravedno kažnjen! Jednom prilikom za Vaskrs nakon Svete Vaskršnje Liturgije, sedosmo malo u jednu kolibu da pojedemo po komad sira i jaje. Pored mene je sedeo jedan monah koji je bio vodič mazgi, i koji je donosio drva. Gledam ga, odvaja na stranu ono što mu je ponuđeno. „Jedi“, rekoh mu. „Dobro, dobro, ješću“, reče mi. Gledam ga posle, opet ne jede. „Jedi“, opet mu kažem, „danas je Vaskrs.“ „Blagoslovi starče“, reče mi, „ja, kad se pričešćujem, ne jedem do dva popodne“. Od prethodnog dana posti, a ješće tek popodne! Vidiš šta on čini radi blagočestivosti? A drugi mogu da ga smatraju običnim mazgovodcem.
Čovek je tajna! I ako te primoravaju da sudiš, razmišljaj: „Da li je ovaj sud božanski, ili je pun pristrasnosti?“ Da li je to nesebično ili puno samovolje? Nemojte imati poverenja u sebe niti u svoj sud. U tom sudu ima mnogo egoizma. Mene su postavili da sudim o jednoj stvari, i iako to nisam hteo, primorali su me. I uprkos tome što obično sudim nesebično i nepristrasno, kada odem da se pomolim, ne osećam, kako da kažem, onu sladost koju osetim u drugim prilikama. Ne zato što me zbog nečega peče savest, nego zato što sam sudio kao čovek. Tim gore, ukoliko je sud pogrešan, ili sadrži u sebi ljudska, opravdanja, ili merila! Suđenje je izuzetno ozbiljna stvar. Sud pripada Bogu. To je strašno! I nije važno, ako onaj ko sudi ima i dobru nameru. Važno je šta je u njegovom sudu.
Potrebno je mnogo rasuđivanja. Svi mi, po prirodi, imamo malo rasuđivanja, ali na žalost, mnogi od nas ga ne primenjuju na sebi samima, nego na bližnjima svojim. (kako ne bi… rasudili o sebi,, to jest kako sebi ne bi sebe otkrili). Tako ono malo rasuđivanja što imamo, prljamo suđenjem i osuđivanjem i zahtevom da se drugi poprave, dok bi u stvari to trebalo da zahtevamo samo od sebe, pošto ne uzimamo dovoljno učešća u duhovnoj borbi i u odsecanju sopstvenih strasti, kako bi se duša naša oslobodila i kako bi uzletela na Nebesa.
Književno delo „Čuvajte dušu“ – Razgovori sa starcem Pasijem