Daleke 1992 god. aprila ušla sam u Srbiju kao izbeglica. Imala sam petnaest godina a sestra nepunih devet. Tata je vozio nas porodični auto a mama je sedela na mestu suvozača. Plakala je. Ostavljala je braću, sestre, sestriće, bratance sve one koji joj mnogo znače. Tada nismo znali da li ćemo se ikada više videti sa familijom , prijateljima koji su ostali u Bosni u ratom zahvaćenom području. Kažu jedan od najprljavijih ratova ikada. Tada nisam ništa shvatala. Roditelji su spakovali nešto stvari u gepek. Na zadnjem sedištu izmedju sestre i mene spakovan tv. Sestra je plakala zato sto nismo mogli da spakujemo bicikl. Ja sam bila nema. U mom rancu su samo bile spakovane fotografije. Tada nisam ni bila svesna da je to zadnji put kada ću videti našu zgradu i naselje u kojem sam odrasla. Tati je rečeno da mora ići na Bijeljinu jer je ona bila oslobodjena. Nista nisam shvatala: ko je zauzeo Bijeljinu ? Ko je oslobodio ? Tada sam prvi put čula za Tigrove i da zahvaljujući njima možemo da predjemo u Srbiju. Obicno smo kad idemo porodično na put u kolima slušali muziku : Lambada , Tajči ali sada je vladala tišina. Tata je vozio i samo govorio da mora doći do Bijeljine pre mraka. Usput smo nailazili ljude u uniformi. Srećom niko nas nije zaustavio. Stigli smo i do Bjeljine i tu su se pokvarila kola. Prišla su trojica ljudi u uniformi. Videli su mene i sestru u kolima. Pomogli su tati da popravi auto. Ni danas ne znam šta je bilo u kvaru. Moji roditelji nikada više nisu pričali o tome. Sećam se da su ti vojnici posavetovali tatu da nastavi put za Srbiju jer je veliko pitanje koliko ce još moći da brane Bjeljinu. Vozili smo se ne znam ni ja koliko. Prešli smo preko mosta. Tata je posle mosta zaustavio auto izašao , kleknuo i počeo da ljubi zemlju. Tada sam ga prvi put videla da plače. Rekao nam je da možemo da izađemo iz kola. Poljubio je sve tri i rekao:” Došli smo u našu Srbiju, ne bojte se sada će sve biti u redu.” Te noći stigli smo u Beograd i prespavali , ujutru moj otac je bio sed. Ja ni dan danas ne volim april . U mojoj glavi to nije mesec proleća kada se priroda budi već mesec kada sam kao neka biljka presađena sa jedne teritorije na drugu ali nažalost nisam pustila korenje. Takođe to je mesec kada sam ja mog najvećeg junaka videla da plače i kako je ostario preko noći. Mi smo pobegli od ratnog vihora i sačuvali žive glave ali su nas u Srbiji očekivale još mnoge borbe za opstanak i borbe na ličnom nivou , preko noći sam odrasla i izgubila detinjstvo ali o tome neki drugi put.Ovaj tekst pišem u nadi da nijedno dete više ne završi u izbegličkoj koloni.
Marijana Bašić
