Milena Sekulić Odalović je književnica i profesor srpskog jezika i književnosti, koja je pažnju čitalaca privukla svojom trilogijom “Prokletstvo Hanterovih”. Trilogija se sastoji od knjiga : “Kneginja Nariškina”, “Iz zemlje kamena”, i “Beg iz zlatnog kavza”, a prati sudbinu tri porodice sa kraja 19. veka. Za trilogiju kaže da je enciklopedija njenog života. Posle trilogije “Prokletstvo Hanterovih” objavljeni su romani: “Kuća na ostrvu Skaj”, “Ledena lejdi” i roman “Vetar sa Pirineja”. Atmosferom njeni romani podsećaju na romane svetskih klasika – sestara Bronte,Dzejn Ostin i Lava Nikolajeviča Tolstoja. Njen najbolji prijatelj oduvek je bila knjiga. Ljubav prema književnosti javila se veoma rano. U mladosti je pisala pesme i vodila dnevnik, a želja za pisanjem romana rodila se u odraslom dobu kada joj se učinilo da bi imala šta da kaže. „TTS magazin“ je nedavno uradio intervju sa dotičnom.
Da li je lako biti pisac na Balkanu?
Mogla bih da kažem da je sjajno biti pisac na Balkanu, ali bih pomalo slagala. Priznajem, imala sam iluzije kad sam počinjala, kao i svi koji sebe smatraju piscima. S vremenom sam naučila kako stvari funkcionišu, koliko je pisanje i objavljivanje knjiga zahtevan proces. Ipak, zabavan je, pažnja je okrenuta ka tome, što i nije tako loše u današnje vreme.
Kako su izgledali Vaši počeci? Jeste li oduvek želeli da postanete pisac?
Veoma rano sam shvatila da moram “zagristi” sama. I zagrizla sam pošteno, nimalo nisam štedela sebe, ni emotivno, ni finansijski. Gotovo sve svoje slobodno vreme posvetila sam knjigama. I nisam sigurna da bih nastavila dalje sa pisanjem posle “Kneginje Nariškine”, svog prvog romana, da nije bilo podrške i motivacije od strane porodice i čitalaca. Ideja da postanem pisac nekako se skrivala iza mog oduševljenja čitanjem. Od prvog impulsa da bih mogla da napišem roman pa do realizacije prošlo je mnogo godina.
Možete li nam reći na čemu sada radite?
Trenutno sređujem rukopis romana “Žena sa violinom”, nadam se da će biti objavljen sledeće godine. Započela sam pisanje novog romana pod nazivom “Ne zaboravljam”. Završila sam pisanje scenarija po svojoj knjizi “Ledena lejdi”. Bilo je zanimljivo radnju tog viktorijanskog romana prebaciti u Vojvodinu sa kraja 19. veka. Nadam se da ćemo jednog dana videti “Damu od kamena” kao seriju ili film.
I otkriću vam nešto što još nigde nisam objavila. Serijal “Prokletstvo Hantrovih” dobiće svoj peti nastavak!
Može li pisac izbeći da nekom liku udahne nešto od svojih osobina?
Niko ne napravi neki lik samo po sebi, osim u slučaju autobiografije, obično su to samo fragmenti, često smo i nesvesni toga da nekom liku dajemo delove svojih misli, osobina, pogleda na svet.
Kako dolazite na ideju za naslove svojih romana?
To mi je najlakši deo posla. Nekako se samo kaže. Većinu naslova romana smislim na samom početku pisanja, to me vodi kroz turbulentni proces. Jer pisanje sa sobom nosi uspone i padove, sumnje, nedoumice. Ili je to možda samo kod mene. Iskrena da budem, ako jednog dana pomislim da nemam više ta lutanja, treba da se ostavim pisanja.
Koja Vaša knjiga je najpopularnija među čitaocima i šta mislite zašto?
Nema izrazitog favorita. “Vetar sa Pirineja” je dosad najčitaniji zbog svoje široke dostupnosti, gotovo je svuda u Srbiji i regionu, s obzirom da ga je objavila Laguna. Za prethodne romane sam bila i pisac i prodavac. Gotovo da ih i nema u knjižarama, ali se zato mogu nabaviti na preko najvećih sajtova (Laguna, Vulkan, Mamut i sl).
Koliko ste zadovoljni reakcijom čitalaca?
Kad sam počinjala sa pisanjem, obećala sam sebi da će sve u vezi s tim biti uživanje i avantura. To sam i dobila. Za kratko vreme ostvarila sam više nego što sam očekivala. Preda mnom je dugačak put i nadam se da neću zalutati.
Veoma ste aktivni na društvenim mrežama. Da li Vas to ometa u pisanju?
Mislim da sam pronašla onu meru prisutnosti koja mi odgovara. Nema me previše, a opet, onaj ko želi da sazna više o mojim knjigama, ima načina da to i uradi. Društvene mreže mi služe gotovo isključivo za promociju književnog rada, veoma retko objavljujem ponešto vezano za privatni život.
Za kraj bih Vas pitala šta mislite da li se umetnošću može promeniti svet?
U današnje vreme, kada je toliko informacija, umetnost se teško probija. I sve manje verujem da može promeniti svet. Ali dok je uživanja u stvaranju i čitanju, za književnost ima prostora.
Hvala Vam na izdvojenom vremenu za ovaj intervju.
Marijana Bašić
