Vršac je u svojoj prošlosti bio grad u kome su kružile razne priče od kojih se nekim slušaocima, posebno u kasnim večernjim satima ledi krv u žilama.
Vrščani i dalje vole da ispričaju takvu neku priču, ali da budu anonimni. Da ne kažu komšije: „Vidi ovog baću, sišao sa uma.“
Takva jedna priča došla je do naše redakcije, priča za koju gotovo svi u gradu znaju, ali je retko ko hoće prepričati. Ima onih koji je smatraju za izmišljotinu , ali ima onih koji veruju da tu ipak ima malo i istine…
Razvojem grada Vršca u okviru Austrougarske monarhije, počele su nicati i velelepne, kapitalne zgrade u centru grada.
Zgrada koja se nalazi na uglu ulica Feliksa Milekera i Žarka Zrenjanina krije misteriozne priče koje se prenose zadnjih pedeset godina, pretežno među starijom generacijom vrščana.
Naš sagovornik čiji je identitet poznat redakciji ispričao nam je neverovatnu priču.
„Zgrada koja je predmet našeg razgovora izgrađena je u vreme Austrougarske monarhije i u prvom momentu, koliko mi je poznato, služila je za funkcionisanje njihove vojske, a kasnije njihove policije. Nakon raspada monarhije, u kraljevini SHS i kasnije kraljevini Jugoslaviji, u zgradi se nalazila Žandarmerija. Ova višespratna zgrada koja ima pogled na dve ulice, takođe je u tom vremenskom periodu imala i dva ili tri nivoa podruma u kome su se u svakom nalazile ćelije za osuđenike. U dvorištu zgrade, postojalo je mesto za streljanje.
Već tada ta zgrada dobija epitet „zgrade smrti“ među lokalnim stanovništvom. Tokom drugog svetskog rada, u vreme okupacije, u zgradu se useljava nemački Gestapo. Nakon oslobođenja, u zgradu se smešta Ozna, kasnije Udba. Stari pričaju da je tajna Titova policija polovinom prošlog veka zadnji, najdublji nivo ćelijskog prostora zatrpala i zacemetirala iz samo njima znanih razloga. Danas se u ovoj zgradi nalaze državne institucije.“
Naš sagovornik tvrdi da je pričao sa raznim profilima ljudi koji su radili u navedenoj zgradi zadnjih 40 godina, te da je većina sagovornika saglasna da su se u zgradi dešavale paranormalne aktivnosti.
„Radnici koji su radili tokom dana imali su osećaj da nisu sami u prostorijama, kada recimo ostanu sami u kancelarijama, a bilo je češće situacija kada se prozori i vrata sama otvore, a da nigde nema promaje ili eventualno neki kvar.
Međutim, noćne priče portira stvaraju jezu. Recimo, jedan portir mi je ispričao da dok je radio noćnu smenu, u hodniku ispred portirnice video je vojnika u nemačkoj uniformi i punoj ratnoj opremi kako pretrčava hodnik. Naravno čovek se izbezumio, izleteo iz portirnice pogledao sve okolo, i video da nema ničega, tada još nisu postojale kamere. Drugi slučaj je da je jedan od portira tokom noći video na staklu od vrata odsjaj čoveka kako visi obešen u hodniku zgrade. I ovaj portir se uznemirio, iako se ova pojava desila na momenat. Navodno, kasnije kada je taj čovek proveravao istoriju zgrade, dobio je informaciju da se u prošlosti zaista jedan čovek obesio u zgradi. Zbog sličnih pojava se jedan radnik zgrade navodno lečio u psihijatriji, i tamo ima navodno zapisana izjava čoveka koji se obratio za pomoć. Uglavnom, u poslednjih četrdesetak godina portiri ove zgrade su ti koji su bili svedoci natprirodnih pojava. Zgrada u kojoj su mučeni, ubijani i nevini i krivi, toliko decenija ne može da nosi dobro. Što bi naši stari rekli, te duše nemaju mira… A što se tiče podruma i ćelija, tamo se noću nije silazilo…
Navodno pre petaestak godina poslat je sveštenik da osvešta celu zgradu. Da li su od tada ove pojave prestale, ja ne znam.“
Da li je ovo istina ili ne, da li je ovo plod mašte i jeftina priča, ostaje da se pitamo. Svakako, ako ima istine u ovome, možda bi ključ prestanka ovakvih pojava bio upravo u tome da se zadnji nivo podruma ponovo otkopa i istraži, osvešta. Možda će tako duše naći mir….
