A starče, kada me okrivljuju za nešto što za mene kaže neka od mojih sestara, a ja nisam kriva, da li to znači da ne treba da budem hladna prema njoj?
Hajde, stani malo! Šta kaže crkveni tipik o tome? Na kakvu se situaciju odnosi? Recimo da nisi kriva i da je situacija onakva kako kažeš. Ukoliko su ti naneli nepravdu, ti od toga imaš koristi. A onu drugu, ako je rekla nešto na tvoju štetu kako bi sebe opravdala, posle toga muči i izobličava njena savest. Ona se pokaje i na tebe gleda sa više ljubavi. Ovde su sjedinjena dva-tri dobra. Tako ti se daje prilika da postaneš bogatija i plemenitija, a ne da budeš sitničar. Pošto ti Bog daje mogućnost da postaneš plemenita i pošto si u prilici da nekome nešto daš, zašto bi ti želela da budeš sitničar?
Uporno imam pomisao da upitam sestru, kako je to shvatila moje ponašanje i okrivila me.
Dakako. Da nije to onaj mali pokvarenjak koji uporno traži da vidi ima li tu još nečega? On te pritiska da potražiš i nađeš načina da dokažeš da si u pravu, pa da oteraš Hrista od sebe.
Ali, želela bih, starče, da mi bar ponekad drugi oproste kada nešto pogrešim.
Šta, želela bi da te opravdaju? Recimo da te opravdaju. Da li ti time, u duhovnom smislu, dobijaš, ili gubiš?
Gubim.
–Kada bi imala prodavnicu, da li bi želela da imaš dobitak, ili gubitak?
Dobitak.
Ako, dakle, u materijalnim, bezvrednim stvarima ne želimo da gubimo, koliko tek u duhovnim treba da gledamo da ne budemo na gubitku! Ljudi iz sveta i te kako gledaju na materijalni dobitak i ne dopuštaju da im propadne. Da li je onda pravo da duhovni ljudi puste niz vetar duhovni dobitak? Ali, iako svetovni ljudi troše novac koji imaju rta čak, ponekad, proćerdaju i materijalna dobra, mi, duhovni ljudi, kada ne prihvatamo nepravdu upropaštavamo duhovna, nebeska dobra. Trošimo ih sva ovde. Zašto da menjamo nebesko za zemaljsko? Najzad, jadni svetovni ljudi ne znaju ništa o duhovnosti, ali zato mi znamo: zamonašili smo se da bismo zaslužili Carstvo nebesko. A zatim, pošli smo ka jednom cilju, a skrenuli prema drugom. Za čoveka iz sveta veoma je bolno da bude nepravedno pogubljen, isprebijan, ili samo proteran. Mi, međutim, treba da težimo za tim i da pretrpimo sve, Hrista radi. Treba da čeznemo da nas ne poštuju, nipodaštavaju i da se s gordošću ophode sa nama, jer sve to donosi dobitak našoj duši. Otac porodice, na primer, prinuđen je da traži za sebe pravdu, jer mora da misli kako će živeti on i njegova jadna deca, ako izgubi dobar glas, ili ako bankrotira. Zato ljudi iz sveta imaju olakšavajuće okolnosti, ali mi ih nemamo.
Kada nam čine nepravdu i mi tu nepravdu prihvatamo, onda nam u suštini čine dobro delo. Oklevetaju me, na primer, da sam počinio nekakav zločin i nepravedno me osude na zatvor. U redu. Ja imam mirnu savest, jer nisam počinio zločin, a imam i nebesku nagradu. Postoji li veće dobročinstvo? Ne ropćem, nego slavim Boga: “Kako da Ti se zahvalim, moj Bože, što nisam počinio zločin? Da sam ga počinio, ne bih mogao da podnesem grižu savesti.” U takvom slučaju zatvor postaje raj. Neko me nepravedno udario. “Slava Tebi, Bože! Možda plaćam za nekakav greh, nekada sam i ja nekoga udario”. Psovali su me nepravedno. “Slava Tebi, Bože! Prihvatam to za ljubav Tvoju, jer si mene radi bio udaran i psovan.”
Književno delo „Čuvajte dušu“ – Razgovori sa starcem Pasijem
