Kažu kad kazaljke se poklope neko misli na nas. Danas sam pogledala u sat bilo je tačno dva i deset, kazaljke su bile poklopljene a ja sam pomislila na tebe. Poželela sam da si i ti pomislio na mene. Možda i jesi. Bar se nadam. Negde sam pročitala da kada često mislimo na neku osobu to znači da ta osoba isto misli na nas i pokušava svojim mislima da nas prizove.
Jutros mi je na mom fejsbuk profilu iskočila uspomena na tebe: prva pesma koju si mi napisao i posvetio, jedna od mnogih. Vratila me u prošlost, u jedan prelepi grad. Kad god čujem ime tog grada pred očima izađe tvoj lik. Zvao si me Anđo a ja tebe Strahinja po Banović Strahinji meni najdražem junaku iz naše istorije. Voleo si da pričaš o istoriji a ja sam volela da te slušam. Mogli smo sate da provedemo u razgovoru. Čini mi se da nikad nismo imali dovoljno vremena i da su mnoge priče ostale neispričane.
Sad kada vratim vreme unazad žao mi je što se naša priča završila i pre nego što je počela.Nisi nam ni pružio šansu. Plašio si se razlike u godinama,osude okoline i ostalih gluposti. A ljubavi je bilo. Svaki tvoj stih govorio je o ljubavi. Posmatrao si me i doživljavao kao devojčicu koju je potrebno čuvati iako to odavno nisam bila.A ponašala sam se kao dete.Priznajem ,jesam ali samo zato što sam te volela. A onda je ipak došao dan kada si rešio da odeš jer je po tvom mišljenju tako bilo najbolje za oboje. Otišao si bez pozdrava samo si mi ostavio tvoje pesme posvećene meni.Po tebi naš odnos je mene samo mogao da sputa i bude kamen spoticanja na putu mog razvoja. Mislio si da pored tebe ne mogu da raširim krila. Bože koliko sam bila ljuta i ponosna i nisam te pozvala, mada sam želela da ti kažem bar sretan put i čuvaj se ali nisam želela da pokažem slabost. Verovala sam da možemo da uskladimo naše svetove jer je ljubav bila spona i bila sam spremna da prkosim ali ti nisi. U stvari različito smo gledali na život jer za mene je život dvosmerna ulica i koliko god da nas bombarduje problemima uvek postoji neki izlaz i od nas zavisi da li ćemo da rušimo ili gradimo mostove, ja sam bila graditelj a ti si celi život mostove rušio i bio vuk samotnjak. Voleo si svoju samoću, bar sam tada mislila tako a sada shvatam da si se plašio života.
Uvek sam mrzela kukavice ali se život poigrao samnom te sam jednu zavolela. Nastavila sam ja život a i ti si, samo što kažu da pišeš tužne pesme i da me prepoznaju u svakoj. Možda si se i pokajao što si otišao, ne znam.Možda se tamo negde moliš za mene jer sam ja odavno izgubila veru. Ali znam da sam danas pomislila na tebe kad sam videla poklopljene kazaljke a verovatno ću još mnogo puta pomisliti ali ti to nećeš znati. Možda te doduše prizovem mojim mislima pa i uspem da oživim sećanje na mene. Volela bih da bar budem lepa uspomena, ona o kojoj se pripoveda i piše jer ja ću sigurno pisati o tebi i sećati se jednog prelepog grada. I koliko god da imam uspomena uvek ćeš prva asocijacija na taj grad biti ti vuk samotnjak i vitez bez carstva.
Marijana Bašić
