Ukoliko volite srpske drame i komedije, sigurno ste se upoznali sa radom Jovana Sterije Popovića (1806–1856). Njegovo ime ,,Sterija” u prevodu sa grčkog znači ,,zvezda”. On je zaista sijao kao zvezda na domaćoj kulturnoj sceni u 19. veku, ali, naravno, da su i danas njegova dela aktuelna.
Kažu za njega da je ,,otac srpske drame”, da je jedan od prvih i najboljih komediografa. U Sterijinim delima bilo je rodoljublja, ali i kritike ljudskih i društvenih mana tadašnjeg vremena. Prepoznajemo Femu, Kir Janju i ostale njegove likove u ljudima iz naše svakodnevnice.
O Sterijinom životu
Rođen je u Vršcu 1806. godine. Bio je sin Grka trgovca (neki su smatrali da je bio Cincarin) i majke koja je bila ćerka Nikole Neškovića, čuvenog slikara i pesnika. Pohađao je osnovnu i srednju školu u Vršcu, Temišvaru i Pešti. Kasnije je završio prava u Kežmarku.
Jovan Sterija Popović je imao problema sa telesnim zdravljem u detinjstvu. Doživeo je šlog zbog čega mu je leva ruka bila paralizovana. Slabo se družio i igrao sa decom, već je više posmatrao. Upravo dar posmatranja jeste uticao na to da se posveti proučavanju književnih dela, ljudskih karaktera i društvene sredine.
Kada je bio đak u Pešti, Sterija je odlazio u pozorište. Gledao je pozorišne klasike i mađarske glumce. To je sigurno u njemu razvilo ljubav prema dramama i pozorištu, ali je trebalo vremena da postane zaista dobar pisac.
Što se tiče zanimanja, bio je nastavnik koji je držao privatne časove latinskog. Bio je advokat, a zatim profesor na Liceju u Kragujevcu. Ubrzo je postao ministar prosvete 1842. godine. Dok je obavljao tu funkciju, preduzimao je inicijativu i dosta toga postigao.
Organizovao je srpsku srednjoškolsku nastavu. Uveo je 1844. godine prvi put kao predmet gimnastiku za učenike od 1. do 4. razreda gimnazije. Osnovao je Učeno srpsko društvo. Bio je aktivan u osnivanju Društva srpske slovesnosti (današnje Srpske akademije nauka i umetnosti), Narodne biblioteke i Narodnog muzeja. Pokušavao je da očuva kulturno nasleđe, pa je tražio da se donese uredba o zaštiti starina. Tako je Srbija dobila prvi pravni akt o zaštiti spomenika kulture.
Ono što je važno da znate, to je da je Sterija organizovao 1841. godine prvi beogradski teatar tzv. pozorište na Đumruku. Zvanično je otvorio svojom tragedijom ,,Smrt Stefana Dečanskog”.
Sterija se sukobljavao sa političarima od 1848. godine. Zato se vratio u zavičaj Vršac usamljen i razočaran. Kasno se oženio udovicom Jelenom-Lenkom Manojlović. Umro je 1856. godine u Vršcu.
Sterijin književni rad
Sterija je rano krenuo sa pisanjem. Bio je veliki ljubitelj grčkih tragedija i pesama, pa je prevodio njihovu patriotsku poeziju. Njegovi početnički stihovi nisu bili visokog kvaliteta iako se osećao uticaj Ovidija i Lukijana Mušickog.
Jednostavno je trebalo vremena ovom autoru da stvori izuzetna dela. Na početku se kao mnogi pisci mučio, istraživao je, imitirao, grešio gradeći postepeno svoj stil pisanja.
Najpre mu je bio uzor Milovan Vidaković, predstavnik srpskog sentimentalizma. Ako se sećate, Vuk Stefanović Karadžić je kritikovao neuverljivost, odsustvo logike i patetiku u njegovim romanima.
Jovan Sterija Popović je prvo pisao istorijske romane pune sentimentalnosti i patriotizma. Tako je 1828. godine objavio prvenac ,,Boj na Kosovu” iliti ,,Milan Toplica i Zoraida”, a 1830. završio drugi ,,Dejan i Damjanka” iliti ,,Padenije bosanskog kraljevstva”. Proučavaoci njegovog dela utvrdili su da je stvarao i pod uticajem francuskog pisca Florijana iz 18. veka.
Kako je vreme prolazilo, tako je i Sterija menjao literarni ukus. Krenuo je da više čita klasike, strane autore, narodnu poeziju, pa je tako poboljšavao vlastiti stil pisanja. Shvatio da je grešio što se ugledao na autore poput Vidakovića i Florijana.
Čuveno je delo ,,Roman bez romana” u kome Jovan Sterija Popović kritikuje i izvrgava podsmehu sentimentalizam, patetiku, nelogičnost i fantastiku. To je satiričan i komičan roman u kome karikira ne samo Vidakovićeva, već i sopstvena dela sa početka karijere. Trenutno su mu uzori bili Servantes (čuveni pisac ,,Don Kihota”), Stern, Lesaž i Viland.
Sterija je krenuo da piše istorijske drame i komedije. Za razliku od svojih prethodnika ozbiljno se posvetio pozorištu, proučavanju i pisanju drame.
Još se davno interesovao za srpsku prošlost i istoriju. Inspirisan narodnim pesmama, napisao je ne tako kvalitetne istorijske drame ,,Nevinost” iliti ,,Svetislav i Mileva”, ,,Miloš Obilić” i ,,Nahod Simeon”. U njima ima manje istorijske istine, a više romantike. Bile su nevešto pisane.
Kasnije je Sterija stvarao mnogo bolje i umetnički vrednije istorijske drame kao što su: ,,Smrt Stefana Dečanskog”, ,,Vladislav”, ,,Skenderbeg” i ,,Lahan” (tema je iz bugarske istorije). Pošto su bile ispunjene rodoljubivim osećanjima, publika je pozitivno reagovala. Za razliku od prethodnih pisaca svoje drame je obogatio raznim detaljima i elementima.
Pored toga, pisao je i pozorišne igre šaljive ili satirične sadržine. Bavio se i poezijom na početku karijere, ali i kasnije. Objavio je zbirku pesama ,,Davorje” 1854. godine. To su pesme pisane starom crkvenom azbukom, ispunjene pesimizmom, bolom i razočarenjima.
Sterijine komedije
Naravno, svi poznajemo Jovana Steriju Popovića po komedijama. Neke od njih ste radili kao lektiru u školi.
Najpoznatije komedije karaktera u kojima je ismevao ljudske mane jesu ,,Laža i paralaža”, ,,Tvrdica” iliti ,,Kir Janja”, ,,Pokondirena tikva” i ,,Zla žena”. Komedije naravi u kojima je kritikovao društvene anomalije jesu ,,Ženidba i udadba”, ,,Rodoljupci” i ,,Beograd nekad i sad”.
Proučavaoci Sterijinog dela kažu kako je bio pod uticajem francuskog komediografa Molijera. Setite se Harpagona, glavnog junaka Molijerove komedije ,,Tvrdica”, koji je izazivao smeh svojim škrtarenjem i skrivanjem novca. Naravno, Sterijin Kir Janja podseća na Harpagona jer je takođe krio bogatstvo i bio opsednut njime.
Sterija ismejava površno vaspitanje, čitanje ljubavnih romana i modu u komediji ,,Laža i paralaža”. Dva prevaranta dolaze u bogatašku kuću u kojoj dolazi do komičnih situacija.
Težnja po svaku cenu da se uspe u društvu jeste tema komedije ,,Pokondirena tikva”. Udovica Fema posle smrti muža želi da pobegne od sirotinjskog porekla, pa umišlja kako je otmena, a nije ni svesna koliko joj se ljudi smeju iza leđa. Pravi gluposti i pogrešno izgovara strane reči, veruje sumnjivim ljudima, kritikuje ćerku koja je razumna. Tu pisac preko njihovih postupaka i govora ismejava snobizam, materijalizam, licemerje, ali i udaljavanje čoveka od narodne tradicije, pravog identiteta i porodice.
Inspirisan stvarnim istorijskim dešavanjima, Sterija je napisao delo ,,Rodoljupci”. Sam naslov dela jeste ironičan jer tu nema istinskog rodoljublja. U pitanju je gorka komedija o vojvođanskoj malograđanštini za vreme mađarske bune protiv austrijske vlasti (1848/49).
Junaci glume kako su patriote, a zapravo sve rade u ličnu korist. Oni prelaze iz stranke u stranku kako im trenutno odgovara, sarađuju sa Mađarima, bogate se na račun naroda, koriste manipulacije. Autor je duhovito kritikovao sebičluk, korupciju, javašluk, kukavičluk, kao i sve ostalo ružno što je primećivao u tadašnjem društvu.
Sterija je u predgovoru ,,Rodoljubaca” izjavio kako sve dok se budemo hvalili i prikrivali naše greške i slabosti, nema napretka. Da bismo napredovali i bili bolji, treba da realno sagledamo greške i mane, kao i da učimo na njima. Nije sve istina ono što vidimo i čujemo. Oni sebični i pokvareni gledaju samo svoje dobro i pod maskom rodoljublja varaju druge.
Značaj Sterijinog dela
Za kraj citiram kritičara Jovana Skerlića (1877–1914), koji je imao visoko mišljenje o Jovanu Steriji Popoviću:
,,I pre Jovana St. Popovića bilo je ljudi koji su pisali dramske pokušaje u srpskoj književnosti, ali je sve ostalo na neveštim i nesrećnim pokušajima. Prvi je dao pravo pozorišno delo, i položio temelj srpskoj komediji i drami… On piše ili da slikanjem slavne prošlosti nacionalno okrepi i podigne Srbe, ili da ismejavajući mane i rugobe sitne sadašnjosti načini Srbe boljim i razumnijim…
Posle lutanja i pokušaja na polju istorijskog romana i drame, Jovan St. Popović prelazi na komediju koja je odgovarala prirodi njegova duha i talenta i gde je postigao veliki uspeh. On postaje prvi pisac komedije u srpskoj književnosti.
Romantičar u drami i tragediji, on je realist u komediji. On polazi od sasvim nove ideje da treba prikazivati stvarnost i slikati tipove koji se susreću u suvremenom životu, ali uvek da treba izobličavati i popravljati zlo u društvu i narodu…”
Mirjana Dimitrijević
