Ravnodušnost prema Bogu donosi ravnodušnost prema svemu ostalom
– Šta je to što se čuje?
– Avion, starče.
– Zatvori prozor Da ne uđe unutra. Koliko je svet pošašavio Može i to da se desi… Sve se raspada, porodica, prosveta, službe… I nije ih briga! Ništa nemaju u sebi…
– Starče, ko je kriv što smo dospeli u ovo stanje?
– Govorim uopšteno; hoću da kažem koliko nas je zahvatila ravnodušnost. Idi do neke škole i videćeš: ako otvoreni prozori udaraju u zid od vetra teško ćeš naći jedno dete da ustane i zatvori ih kako se ne bi razbili. Neka deca će gledati u prazno, neka gledati kako se prozori razbijaju, neka će prolaziti pored prozora kao da se ništa ne dešava. Ravnodušnost. Pričao mi je jedan oficir: „Bojim se da ne mogu da nađem ni jednog poverljivog vojnika da čuva skladišta sa gorivom kako se nepažnjom ne bi izazvao požar.“
Nastupila je neka atmosfera mlakosti bez imalo junaštva. Sasvim smo se iskvarili! Ne znam kako nas Bog trpi! Kakvo je nekada dostojanstvo bilo! Kakva usrdnost! U ratu 1940. g. Italijani su imali povremene susrete sa grčkim stražarima na granici, i čak su dolazili u grčke karaule. Da znate samo kako su Grci bili dostojanstveni. Jednom kad su Italijani došli u grčku karaulu i dok su pili kafu grčki oficir je uzeo novčanice od dvadeset i pedeset drahmi – tad je to bila velika vrednost – i bacio ih u vatru, da pokaže Italijanima kako je grčka država bogata. Italijani su zanemeli od iznenađenja. Koje požrtvovanje!
Danas je u nas ušao neki duh koji se sreće u komunističkim državama. U Rusiji će ove godine, bez obzira na prinos žitarica, biti glad. Nisu požnjeli pšenicu na vreme nego vrlo kasno. Počeli su sa žetvom u jesen. Zar se u jesen žanje? Kad nije njihovo kako da im bude žao kako da se trude oko njega? Život im se pretvorio u najamništvo. Nemaju žara ni želje da nešto stvore jer godinama nisu ništa stvarali. Gotovo! Ode! Država im je propala od tog duha lenčarenja i ravnodušnosti. Pada kiša na pokošeno žito i uopšte se ne uzbuđuju. Je li se završilo radno vreme? Odlaze. Žito ostaje da kisne. Sledećeg dana, u radno vreme, doći će da pokupe ono žita što preostane! Ali kad je žito tvoje hoćeš li ga ostaviti na strnjištu da propadne? Nećeš ni spavati da bi ga spasao. I osećaš radost, ushićenje od takvog umora.
Ravnodušnost prema Bogu donosi ravnodušnost prema svemu ostalom; donosi moralnu degeneraciju. Vera u Boga je velika stvar. Kad čovek veruje u Boga onda voli i svoje roditelje, svoje ognjište, svoje srodnike, svoj posao, svoje selo, opštinu, svoju državu i otadžbinu. A neko ko ne voli Boga i svoju porodicu – ne voli ništa, jer, i otadžbina je jedna velika porodica. Hoću da kažem da sve.otuda polazi. Ako čovek ne veruje u Boga neće imati obzira ni prema porodici, ni prema svom zavičaju, ni prema svojoj otadžbini. I to je ono što neki žele da unište, zato i stvaraju duh ležernosti. Pisao mi je jedan policajac: „Nisam mogao da dođem jer sam.bio prezauzet poslom. Dežurali smo samo nas dvojica u celoj oblasti, a trebalo je, po pravilu, da nas bude osmorica.“ Čuješ li ti to? Umesto da dodaju još dvojicu, oni ostavljaju onu dvojicu da budu sami!
Srećom, postoje i izuzeci.
Dođe mi je jednom prilikom jedan otac i kaže: „Moli se za moga Angela, jer će ga ubiti.“ Njegovog sina upoznao sam još kao malog dečaka, a sada je već služio vojsku. „Zašto“ pitam ga, „šta se desilo?“ „Otišao je jednom“, kaže mi, „i zatekao ostale da igraju karte dok su bili na dužnosti. Opomenuo ih je, ali ga nisu poslušali, kasnije je podneo izveštaj i jedan od njih mu sada preti da će ga ubiti.“ „Vidi“, kažem mu ja, „da će ga ubiti – neće. A ja ću da se molim da Angela ne oteraju na vojni sud što i on nije igrao karte!“
Čuo sam za još jedan slučaj i rekao: „Hvala Bogu, još postoje ljudi koji brinu za otadžbinu.“
Kad su Turci povredili vazdušnu granicu sa Grčkom jedan naš pilot im se približio da bi ih što bolje snimio i mogao da dokaže da su povredili granicu. Dežurni vezista mu je govorio preko radija da se vrati ali je ovaj insistirao i pokušavao!.. Međutim, Turčin je imao bolji avion tako da je oborio ovog našeg jadnika u more. Sad kad to uporedite sa nekima kojima avioni služe za izlete videćete kolika je razlika!
Treba pronaći smisao, shvatiti da je dobro neophodno, sve ostalo je promašena stvar. Hajde nekog ko je ravnodušan da pozoveš u rat. Gledaće samo kako da pobegne odavde, da se izvuče odande.. Ali kad shvati kakvo zlo će neprijatelj naneti, biće posle dobrovoljac.
Ljudi se danas okreću oko samih sebe
Nekad su u mojem zavičaju, u Farasi, govorili: „Ako imaš neki posao nemoj ga ostavljati za sutra. Ako imaš dobro jelo ostavi ga za sutra, mogao bi, možda, doći neki gost.“ Danas razmišljaju ovako: „Ostavimo posao, možda će sutra neko doći da nam pomogne. A jelo .koje imamo – pojedimo ga večeras!“ Većina ljudi danas se okreće oko sebe samih. Samo na sebe misle. Pretpostavimo da pada kiša. Da bude provala, oblaka. Da vidite, većina vas će se uznemiriti i početi da brine npr. o prostrtom vešu kojeg treba skloniti, To, svakako, nije zlo, ali niko neće ići dalje. Veš iako pokisne, opet će se osušiti. Ali, misli li neko na ljude koji su tog trenutka napolju, u nevolji? Sažalite li se na njih i da li se pomolite za.njih? Ili, kad sevaju munje, pitanje je da li se pet-šest duša seti zemljoradnika na njivi, ili onih koji imaju staklene bašte? Čovek ne misli na drugog čoveka, ne izlazi iz sebe nego se okreće samo oko sebe. Ali kad se okreće oko samog sebe onda sebe ima za jedini centar, a ne Hrista. Nalazi se van osovine koja je Hristos. Da bi neko mislio na drugoga treba prethodno da njegov um bude u Hristu. Tek tada će on misliti na bližnjeg, a potom i na životinje i na svu prirodu. Tek sa Hristom postaje otvoren za poruke koje Bog šalje, i samo tada može pomoći drugom. Ako njegov um nije u Hristu i njegovo srce nije u podvigu, onda on neće voleti Hrista, a još manje će voleti bližnjeg, životinje i biljke. Ovako kako smo nastrojeni nećemo uspostaviti odnos sa prirodom i okolinom. Ako neka ptica ispadne iz gnezda onda ćete je nahraniti, a ako ne ispadne nećete je se setiti. Ja gledam ptice: kažem „treba sirotice da ih nahranim“; i bacim im malo mrvica, a ostavim im i vode. Vidim bolesne grane na drvetu i odmah ih sečem da ne bi zarazile celo drvo. Ili negde lupaju vrata, ili prozor, moj um je odmah tamo. Zaboraviću na sebe, čak i ako mi je nešto potrebno, i gledaću da se ne razbiju ta vrata, taj prozor, da ne bede kakve štete. Usput mislim i na sebe – mislim na svoje spasenje. Jer ako neko saoseća sa stvorenjima i misli na njih utoliko će više misliti na njihovog Tvorca! Ako čovek tako ne postupa, kako će se usaglasiti sa Bogom?
A zatim, kad izlazite napolje Pogledajte malo oko sebe. Može neko iz nepažnje ili iz zlobe – molim se da niko ne počini nikakvo zlo – da baci nešto zapaljivo i izazove požar; zato uvek bar bacite pogled. I ta pažnja pripada duhovnom životu jer takav pogled (briga) jeste delo ljubavi. Ja pogledam gore-dole kad izlazim iz kelije, pogledam na krov da vidim oseća li se miris paljevine. Druga je Stvar ako imaš toliko vere da molitvom ugasiš požar. U suprotnom, moraš svojim delovanjem da ugasiš požar. Ili, kada čujem pucanje, obratim pažnju da vidim šta je: puca li neko? Ili su možda vojne vežbe? Da nije eksplozija? Moj um začas leti onamo, izmolim jednu brojanicu. Onaj ko iz ljubavi prema drugom zapostavi sebe, takav će prebivati u ljubavi Božijoj i ljubavi svih ljudi.
Ali današnje pokolenje je pokolenje ravnodušnosti. Većina su samo za paradu! Nemoj slučajno da im kažeš, ako se nešto dogodi, da priteknu u pomoć. A ni parade više ne žele! Nekada su ljudi išli na parade, slušali koračnice i marševe i zbog toga bili uzbuđeni. Sada ne doživljavaju ništa. Postoji neka ravnodušnost kod nas Grka. Naravno, i drugi narodi su u sličnoj situaciji jer nemaju ideale. Vidiš, Grci imaju mnogo nedostataka, ali imaju i jedan dar od Boga, usrdnost i junaštvo.
Budimo odgovorni
Nekom prilikom došao mi je ovde u keliju jedan, do srži, bezbožnik. Pošto je svašta napričao na kraju je rekao: „Ja sam ikonoborac.“ Kažem mu: „Ti, bez vere i straha Božijeg, kako ti da budeš ikonoborac? U vreme ikonoborstva neki hrišćani su od suvišne revnosti otišli u drugu krajnost, zapali u prelest, ali je Crkva posle ispravila tu zabludu. Nije, dakle, stvar u tome da nisu verovali.“ Potom je počeo da hvali današnju situaciju u svetu. I posvađasmo se. „Dobro“, kažem mu, „u kakvoj situaciji se svet nalazi? Javni tužioci se boje da rade svoj posao, da pokreću tužbe za zločine. Prete im sa svih strana i oni na kraju povuku tužbu. U takvoj situaciji, ko vlada? Tebi odgovara takva situacija? Ti si još veći zločinac kad tako nešto podržavaš. Zato li si došao? Ajde gubi se odavde!“ Oterao sam ga
– Starče, ne bojite se kad Šako 1ovorite1
– Čega da se bojim. Ja sam sebi već iskopao grob. Da nisam to uradio brinuo bih se što će neko drugi morati da se umori kopajući. Ovako će morati samo da baci nekoliko lopata zemlje…
Imam u vidu jednog drugog bezbožnika, bogohulnika, kojeg često puštaju da govori na televiziji, a govori najbogohulnije reči za Hrista i Bogorodicu. Crkva bi trebalo da zauzme stav, da izopšti ljude kao što je on. Ali jerarhija se ustručava.
– Starče, šta će doneti izopštenje kad takvi ljudi ne veruju ni u šta?
– Barem će se pokazati da Crkva ima svoj stav.
– Mislite, starče, da je ćutanje, u neku ruku, odobravanje?
– Da. Jedan je napisao tako užasne stvari za Bogorodicu i niko se nije usprotivio. Kažem svom poznaniku: „Zar ne vidiš šta ovaj piše?“ Odgovara mi: „E, šta da mu radiš. Ako obratiš pažnju na njega isprljaćeš sebe.“ A u stvari, boje se da progovore.
– Čega mislite da se boje?
– Da ne bi neko napisao nešto protiv njega i tako bude izložen podsmehu i zato trpi da hule na Presvetu Bogorodicu! Ne želimo da neko istera zmiju iz rupe da ne bi poremetio naš mir. To se zove odsustvo ljubavi. Potom, čovek počinje da dela samo iz interesa. Zato postoji ovakav duh danas: „Sa tim i tim čovekom treba imati dobre odnose da bi imao samo lepe reči za nas. A sa onim drugim, isto tako, da nas ne opanjka. Sve u svemu, da od nas ne bi pravili budale, da ne bismo bili žrtve.“ Drugi je, opet, ravnodušan, pa kaže: „Bolje je da se ne javljam da ne bih izašao u novinama.“ Većina su, dakle, sasvim ravnodušni. Tek u poslednje vreme je počelo nešto da se dešava. Do skora niko ništa nije pisao. Ja sam pre nekoliko godina digao glas na jednog Svetogorca, a on mi je odgovorio: „Ti si vrlo rodoljubiv“. Pre izvesnog vremena mi je došao i rekao mi: „Sve su razrušili, porodicu, prosvetu…“ A ja sam mu odgovorio istim rečima: „Ti si vrlo rodoljubiv!“
Celokupna ova situacija ima i dobru i lošu stranu. Zlo je što su oni koji imaju nešto u sebi postali ravnodušni i kažu: „Zar ću ja ispraviti situaciju?“ A dobra strana je što su mnogi počeli da razmišljaju i da se menjaju. Ovde mi dolaze mnogi i vidim da pokušavaju da se opravdaju za svoju prošlost, a to je dobar znak da su počeli da razmišljaju.
– To onda, starče, znači da uvek treba da ispovedamo naše vjeruju?
– Treba imati rasuđivanje. Nekad je potrebno ćutati, a nekad otvoreno ispovediti svoje „vjeruju“, jer snosimo odgovornost ako ne progovorimo. U ovim teškim vremenima svako treba da čini ono što je do njega, a ono što nije do njega da prepusti Bogu, tako ćemo umiriti svoju savest da smo učinili ono što smo mogli. Ako ne budemo dejstvovali kosti naših predaka će se prevrtati u grobu. Oni su toliko propatili za otadžbinu, a šta smo mi učinili za nju? Na Grčku i njenu pravoslavnu tradiciju su zaratili sami Grci, pa zar mi treba da ćutimo i da gledamo? Strašno je to! Nekome sam rekao: „Zašto ne govorite? Na šta liči to što radi taj i taj?“ „Ma šta da kažeš“, kaže on meni, „taj je đubre.“ „Ako je on đubre, zašto vi ne govorite? Udarite na njega.“ Ništa nisu učinili, ostavili su ga na miru. Jednog političara sam ovde izgrdio. kažem mu: „Ustani i reci javno: ne slažem se sa tim i tim.“ To je časna stvar. Ali oni gledaju samo svoje ciljeve i ne interesuje ih što druge stvari propadaju.
Ako hrišćani ne budu otvoreno govorili, ako se ne budu suprotstavljali, stvari će se još više pogoršati. Ako se suprotstave, drugi će malo razmišljati. Ali, današnji hrišćani nisu za borbu. Prvi hrišćani su bili tvrd orah, zato su i mogli da promene sav svet. A u vreme Vizantije jednu ikonu su izneli iz Crkve, pa se svet tome suprotstavio. Hristos je raspet da bismo mi vaskrsnuli, pa zar treba da budemo ravnodušni? Ako Crkva ne govori da ne bi došla u sukob sa državom, ako mitropoliti ne govore da bi bili sa svima u dobrim odnosima, jer im pomažu u izdržavanju mnogih institucija itd., a Svetogorci opet, ako ne govore da im država ne bi ukinula pomoć, ko će onda da progovori? Rekao sam jednom igumanu: „Ako vam kažu da će vam ukinuti pomoć, vi im recite da ćete uskratiti gostoprimanje, pa neka razmišljaju.“ Profesori Bogoslovskog fakulteta se ne javljaju jer kažu: „Mi smo službenici, izgubićemo platu i od čega ćemo živeti?“ A monahe su uhvatili na to da im neće dati penzije. Zašto ja neću da primim ni tu malu penziju koju nam daje Zemljoradničko osiguranje? Još samo nedostaje da budemo osigurani kod nekakvog Zemljoradničkog osiguravajućeg društva! To nije časno. Da monah bude osiguran kao beskućnik, to da, to mu čini čast. Ali da bude osiguran kao zemljoradnik, zašto? Monah je, odrekao se velikih penzija, odrekao se sveta i došao u manastir. I zar da prima penziju od sveta! I zar da dospemo dotle da izdamo Hrista zarad penzije?
– Ali Starče, jedna monahinja je radila kao učiteljica i pošteno je da dobije penziju.
Dobro, to još i nekako, mada bi najbolje bilo da je nekom pokloni da bi od Hrista dobila još veću penziju.
Vidim šta nas čeka i zato mi je teško
Prolaze godine i to teške godine! Nevolje još nisu prošle. U kazanu još vri. Ako čovek nije krepak kako će savladati neku tešku situaciju? Bog nije stvorio čoveka kao pasivno biće. Treba negovati usrdnost. Istina, Bože sačuvaj kad bi došlo do nekog ozbiljnijeg potresa malo ko bi ostao na nogama. Pred Drugi svetski rat u mom kraju, u Konici, gde sam radio u stolarskoj radionici, bila je pijaca gde su seljaci donosili kukuruz, brašno i drugo. Neki bogati – ma šta bogati, oni koji su uzimali nekakvu kamatu iz banke nogom bi nadmeno udarali u vreću brašna, ili kukuruza i sa visine pitali seljaka-prodavca koliko košta. Kad je počeo rat, pa su bili prinuđeni sve da prodaju ti isti ljudi su postali ljubazni: „Dobar dan“, rekao bi jedan, „imate li kukuruza?“, pitao bi drugi. Zato, sada zahvaljujte Bogu uvek i za sve. Gledajte da postanete hrabrije, malo se stisnite u potrebama. Vidim šta nas čeka i zato mi je teško. Nemojte se opuštati. Znate li kako je hrišćanima u drugim zemljama?[1] U Rusiji su na prinudnim radovima. Kako im je teško! O duhovnim knjigama nema ni govora A tek u Albaniji, to da i ne spominjemo. Velika nesreća! Nemaju šta da jedu. Tamo ni crkve, ni manastire nisu poštedeli. Čak su ljudima i imena promenili da se ne bi čulo neko hrišćansko ime. A u Americi, gde ima malo pravoslavnih i rasuti su po raznim pokrajinama, znate li kako im je teško? Nemaju pravoslavnu crkvenu opštinu, pa satima vozom putuju da dođu na svetu Liturgiju, a dolaze i na Svetu Goru da se o nečemu posavetuju! Veliko je zlo ovaj duh nezahvalnosti koji je zahvatio Grčku danas.
Koliko svetitelja će Bog projaviti u zemljama komunizma! Mučenici! Oni su odlučno išli u smrt! Neki od njih su imali visoke položaje ali se nisu pokorili zakonima koji su bili suprotni zakonima Božijim. „Ne slažem se, ubijte me, zatvorite me“, govorili su. I sve to da bi zaustavili zakone koji bi oštetili druge. A ovde, bez ikakvog pritiska sa strane, pokazuju neverovatnu ravnodušnost! Kad bi samo prošli kroz rat ili neke teškoće razmišljali bi drugačije. Sada se ponašaju kao da se ništa ne dešava. Kao kad bi neko, tako da kažem, u.proleće došao avionom iz Australije u Grčku, a u jesen se opet vratio; on bi svaki put pred sobom imao proleće. Iz proleća u proleće, te tako ne bi znao kako izgleda zima i nevreme.
– Starče, kako možemo pomoći jednom ravnodušnom čoveku?
Treba ga podstaći na dobro uznemirenje, da ga to natera da se zamisli, da sam poželi pomoć. Na silu ne biva ništa. Čovek treba da bude žedan da bi mu dao vode. Daj silom hranu nekome ko nema apetita: on će je povratiti. Kad čovek nešto ne želi ne mogu mu oduzeti slobodu izbora.
Neznanje nije opravdanje
– Starče, možda su neki ravnodušni jer ne znaju?
– Šta ne znaju? Navešću ti jedno neznanje. Jedan profesor sa Halkidika nije ništa znao o Sv. Gori. A drugi, opet, učitelj iz Nemačke mu je pričao o Svetoj Gori, pa su došli zajedno. Nemac je znao čak i koliko manastira ima na Svetoj Gori. Uprkos tome što je bio protestant, znao je čije su mošti i gde se nalaze itd. Da.li je neznanje ovog profesora sa Halkidika opravdano? Jedan Amerikanac je savetovao nekog sa Halkidika da dođe da mu pomognem. Iz Amerike! Reći ću vam još nešto. Došao mi je ovde neki čovek iz florine. „Jesi baš iz mesta, iz Florine?“ upitam ga. „Da, baš iz Florine“, kaže. „Vi tamo imate dobrog mitropolita“ kažem mu. „U kom timu igra?“ upite me. Mislio je da mu govorim o nekom fudbaleru! Bio je zagrižen za fudbal. Ni svog vladiku nije poznavao – barem je Florinski episkop poznat. Takvo neznanje se ne opravdava,
Ne, neznanje se nikako ne može opravdati u današnjem svetu. Nedostaje dobra volja [nastrojenje], usrdnost. Onaj ko ima dobro nastrojenje da pozna Hrista poznaće Ga. Preobratiće se. Čak i ako ne sretne nekog bogoslova ili monaha i nema mogućnosti da čuje reč
Božiju, on će se, ako ima dobro nastrojenje, preobratiti ili od zmije ili neke zveri, ili munje, ili poplave, ili nekog drugog događaja. Ustrojiće tako Bog. Jedan mladi anarhista je bio otišao u Nemačku. I pošto se bio spleo sa narkoticima, zatvorili su ga u popravni dom. Niotkuda nije bilo pomoći. Ali u popravnom domu neko mu je dao Jevanđelje da čita. Pročitao je Jevanđelje i odmah se promenio. „Otići ću u Grčku“, reče, „tamo je pravoslavlje“. Kad je došao u svoje selo roditelji su odlučili da ga ožene. Oženio se i dobio i dete. Neprestano je čitao Jevanđelje, išao u Crkvu, poštovao praznike. Drugi, koji su gledali kako živi, počeše govoriti: „Čim on čita Jevanđelje znači da nešto nije u redu, poludeo je!“ Posle nekog vremena žena ga je ostavila i odvela dete sa sobom. Kad ga je žena napustila onda je i on ostavio sve što je imao u selu, njive, traktor i ostalo i otišao u jednu pećinu gde je počeo da se podvizava. Jedan duhovnik mu, međutim, reče: „Treba da nađeš svoju ženu, da se sporazumete i posle toga ćeš odlučiti šta ćeš dalje da radiš.“ Pošao je tako u Solun da nađe svoju ženu. Verovao je da će mu je, jer mu je duhovnik tako rekao, Hristos poslati.
Došao je do Soluna ali nije našao svoju ženu. Međutim, tu sretne neke Nemce i počne da im govori o pravoslavlju i krsti jednoga od njih. Oni mu platiše za put i on sa njima pođe u Atinu. Ni tamo mu Hristos ne otkri ženu. Ponovo mu platiše put i on ode na Krit. Na Kritu nađe posao i u međuvremenu ode do jednog duhovnika. A on mu, kad ga je saslušao, reče: „Ne izgledaju li tvoja žena i dete tako i tako? Ovde u blizini radi jedna žena. Nema dugo otkako je došla.“ I opisa mu izgled te žene. „Mora da je ona“, reče. Duhovnik je obavesti. A ona se sasvim smuti kada ga ugleda: „Preko magije si me našao, ti se baviš magijom.“ Okrenula se i pobegla je pre nego što je uspeo bilo šta da kaže. Ponovo je izgubi. Saznade za mene i dođe u Kolibu. Zakuca jedanput i pričeka. Onda se skloni u stranu i počne da pravi metanije sve dok mu nisam otvorio. Odeća mu je bila stara i pohabana. Onda mi sve ispriča. Imao sam suvih smokava i ponudih ga. „Hoćeš li smokava?“ – upitah ga. „Nemam zube“, kaže. „Nemam ni ja“ rekoh. Na kraju me upita: „Patiš li? Ja patim. Iz patnje izlazi radost u Hristu.“ Pitam ga hoće li da mu dam neku košulju a on mi odgovara: „Ne treba mi, imam dve. Kad otopli jednu ću nekom pokloniti.“ Kažem mu: „Pazi, sve dok ne raščistiš sa svojom ženom da paziš na svoje zdravlje, jer imaš dete i odgovoran si za njega.“ Kakvo samoodricanje! Kakva vera! A nije imao ni dvadeset sedam godina. Ni monaški život nije upoznao. Bio je u potpunom neznanju ali je imao dobro nastrojenje i Bog mu je pomogao da uđe duboko u jevanđeljsku poruku.
Zato kažem da neznanje nije opravdanje. Jedino ako je neko „zaostao“ ili ako je u pitanju malo dete, onda neznanje ima opravdanja. Ali danas su i deca prave vidre. Ako neko hoće, postoje mnoge mogućnosti da se upozna istina.
Književno delo „Čuvajte dušu“ – Razgovori sa starcem Pasijem
