Sportisti generalno pokazuju više samopoštovanje od onih koji se ne bave sportom. Učestvovanje u sportskim aktivnostima doprinosi izgradnji samopoštovanja, što potvrđuju savremena istraživanja.
Samopoštovanje je jedan od najpopularnijih koncepata u stručnoj i naučnoj, kao i popularnoj psihološkoj literaturi. Obično ukazuje na vrednovanje sebe i osećanja koja su vezana uz verovanja i mišljenja o sebi. Šire poimanje samopoštovanja obuhvata osećaje o ličnim sposobnostima, veštinama, mogućnostima i društvenim odnosima. Uloga samopoštovanja u strukturi pojma o sebi odnosi se i na suočavanje pojedinca sa spoljašnjim faktorima.
Samopoštovanje može za pojedinca biti i određeni „mehanizam zaštite“, kroz koji on vrednuje sebe i svet. Visoko samopoštovanje opšte gledano je povezano sa pozitivnijim mentalnim ishodima kao što su sposobnost nošenja sa problemima, te na taj način manjom verovatnoćom pojavljivanja depresije.
Mek Gil i sar. istraživali su učinak sportskog programa na samopouzdanje i opšte dobro –u trajanju od 12 nedelja – stresu izloženih populacija. Rezultati ove studije jasno pokazuju kako na ovaj način osmišljeni programi značajno doprinose samopouzdanju i poboljšavanju osoba koje su podložene stresu.
Osoba visokog samopoštovanja kad razmišlja o sebi oseća se dobro – ceni sebe, smatra sebe vrednim, generalno, ima pozitivno mišljenje o sebi. Osoba niskog samopoštovanja kad razmišlja o sebi oseća se loše – najčešće ne prihvata sebe, podcenjuje sebe u većini aspekata, generalno ima negativno mišljenje o sebi. Takvo „samoispunjavajuće proročanstvo“ može uvući osobu u krug neuspeha iz kojeg je posle često teško izvući se. Razvojna istraživanja uglavnom pokazuju kako samopoštovanje utiče i na trenutna i buduća ponašanja pojedinca.
Kako dolazi do toga da neki ljudi imaju više samopoštovanje, a drugi niže? Razvoj samopoštovanja možemo posmatrati kao konstruktivan proces u kojem pojedinci uče da odrede sebe kroz svoje delovanje i interakcije sa drugima. Kod dece razvoj samopoštovanja uključuje interakciju sa roditeljima, ostalim članovima porodice, ostalim odraslim osobama, drugom decom i okolinom koja na poseban način može da bude podržavajuća ili sprečavajuća za razvoj detetovog samopoštovanja. Period adolescencije je po mnogim autorima ključan period u razvoju samopoštovanja.
Faktore koji utiču na samopoštovanje istraživači su pokušali da klasifikuju na opšte komponente prema kojima osoba može graditi svoje samopoštovanje. Danas je u najvećoj meri prihvaćeno šest opštih komponenti samopoštovanja koje je predložio Bidle i sradnici, a to su: izgled, sposobnost i učinak, moć, socijalni izvori, posredni izvori odnosno izvori vezani za druge i moralnost.
Postoji značajna povezanost između bavljenja fizičkim aktivnostima i povišenog nivoa samopoštovanja, jer osobe koje se bave određenom vrstom fizičkog vežbanja imaju priliku, kroz svoju aktivnost, da povećaju ili čak i izgraditi svoje samopoštovanje, dok osobe koje nisu sklone fizičkim aktivnostima nemaju priliku da na ovaj način utiču na svoje samopoštovanje. Uopšteno gledano: nivo samopoštovanja sportista/vežbača zavisi od raznih faktora, kao što su npr. uključenost, doživljaj uspeha, zadovoljstvo izgledom, motivisanost i anksioznost.
Poslednjih godina mnoga istraživanja nastojala su da objasne odnos bavljenja sportom i samopoštovanja. Tako neka od njih pokazuju da je redovno vežbanje i bavljenje sportom negativno povezano sa stresom, anksioznošću i depresijom, a pozitivno sa samopoštovanjem, samopoimanjem i samoefikasnošću. Povezanost fizičke aktivnosti sa opštim i specifičnim samopoštovanjem potvrđena je i drugim savremenim istraživanjima. Učestvovanje dece iz osnovnih škola u sportskim aktivnostima povezano je sa kasnijim pozitivnim procenama kao što je visoko samopoštovanje.
Kada su deca u pitanju, vreme provedeno u sportskim aktivnostima i pravilno vođen proces sportskog treninga pruža priliku deci da izgrade i poboljšaju sportsku kompetentnost, kao i njihov pozitivan pogled na svoje sposobnosti, čime mogu poboljšati vlastitu sliku o sebi, postati svesniji svojih sposobnosti.
Takođe je moguće, nažalost, da usled nedostatka željenog uspeha i priznanja, samopoštovanje počne da opada s količinom vremena koja se provedi u fizičkoj aktivnosti. A ako uzmemo u obzir da pozitivan odnos dece sa roditeljima, trenerima, i okolinom (koja je u tom slučaju podržavajuća i potkrepljujuća) doprinosi rastu samopoštovanja, vidimo kako učestvovanje dece u sportskim aktivnostma može u velikoj meri da doprinese samopoštovanju. Istraživanja pokazuju da deca i adolescenti koji su uključeni u sport poseduju više samopoštovanja. Zašto? Zato što njihovo učestvovanje u sportskim aktivnostima može dovesti do osećaja zadovoljstva fizičkim izgledom, osećaja kompetentnosti i pozitivne prihvaćenosti što sve dovodi do povećanog nivoa samopoštovanja.
Na osnovu svega navedenog moguće je zaključiti da je bavljenje sportom povezano sa višim nivoom samopoštovanja. Ali, naravno, zbog korelacione povezanosti neophodan je oprez, jer se ne može zaključivati o uzročnoj vezi i smeru te povezanosti. Kad je u pitanju povezanost bavljenja sportom i samopoštovanja moramo obratiti pažnju i na to da li je samopoštovanje svih sportista više od onih koji se ne bave sportom, ili postoje još neki faktori koji utiču na povećavanje samopoštovanja kod sportista.
U tom pogledu Pastor i sar. navode kako odnos učestvovanja u sportu i samopoštovanja može biti posredovan drugim faktorima kao što su: promene u drugim ličnim kompetencijama, percepcijom, odnosima sa drugima i sl. Međutim, ako su takvi i drugi slični aspekti funkcionisanja pojedinca narušeni, sport može čak dovesti i do smanjenja samopoštovanja.
Ako okolina sportiste prestane da bude podupiruća i ohrabrujuća, ako prestane da pruža podršku ili je ta podrška nedovoljna, npr. slučaj kod zahtevnih, preterano kritičnih trenera; sportista teško može da se usmeri na napredak i povećava se verovatnoć doživljaja neuspeha i smanjenja samopoštovanja.
Prof. MSc Strahinja Nikolić
