– Starče, jedna majka daje svom detetu svetu vodicu i ono je pljuje. Šta da radi?
– Mora da se moli za svoje dete. Možda način na koji mu daje svetu vodicu izaziva kod deteta takvu reakciju. Kako bi deca bila na putu Božijem i roditelji moraju duhovno ispravno da žive. Neki roditelji, koji žive u veri, trude se da pomognu svojoj deci da postanu dobra deca, ne zato što ih brine spasenje njihove duše i ne zato što ih brine spasenje sopstvene duše, nego zato što jednostavno žele da imaju dobru decu. Mnogo ih više, znači, zabrinjava šta će reći svet o njihovoj deci, nego to da će možda otići u pakao. Kako onda Bog da im pomogne? Nije cilj da na silu teraju decu da idu u crkvu, nego je cilj da deca zavole crkvu. Da ne čine dobro preko volje, već da to osećaju kao potrebu. Roditeljski život pun svetosti daje obaveštenja dečijim dušama, pa se prirodno povinuju. Tako rastu u blagočestivosti i dvostrukom zdravlju, bez duševnih povreda. Ako roditelji primoravaju dete iz straha Božijeg, onda Bog pomaže, a i dete dobija pomoć. Ali, ako to čine iz egoizma, onda Bog ne pomaže. Često se deca muče zbog roditeljske gordosti.
– Starče, neke majke nas pitaju koju molitvu da izgovaraju deca od tri-četiri godine?
– Recite im: „Ti si mu majka. Sama proceni koliko tvoje dete može da podnese.“ Neka od toga ne prave nikakvo pravilo.
– Roditelji često dovode ovamo decu na bdenje. Da li je to, starče, zamorno za malu decu?
– Neka ih, za vreme jutrenja ostave malo da se odmore, a za vreme božanstvene Liturgije neka ih dovedu u hram.
Trebalo bi da majke svoju decu bez prisile od malena uče da se mole. Po selima u Kapadokiji stanovnici su izraženo živeli po podvižničkom predanju. Odlazili su sa decom u isposnice i tamo su pravili metanije i molili se sa suzama, pa su tako i decu učili da se mole. Kada bi Turci noću dolazili da ih pljačkaju, prolazili bi pored crkvica i odande čuli plač, pa bi se čudili. „Dobro, šta se ovde zbiva?“ govorili bi, „ovi se danju smeju, a noću plaču?“ Nisu mogli da shvate u čemu je stvar.
Zahvaljujući molitvama sasvim male dece, mogu da se dogode velika čuda. Što god ištu od Boga, On im to dariva, jer su sasvim bezazlena i Bog čuje njihovu čistu molitvu. Sećam se, kada su naši roditelji jednom otišli na njivu, ostavili su me samog kod kuće sa još dva mlađa brata. Iznenada se nebo zacrne i poče da pljušti kiša kao iz kabla. „Šta će biti sada sa našim roditeljima?“ rekosmo. „Kako će da se vrate kući?“ Dvojica mlađih počeše da plaču. „Dođite“, rekoh im, „da molimo Hrista da zaustavi kišu.“ Sva trojica smo klekli pred ikone i pomolili se. Posle nekoliko minuta kiša je prestala.
Roditelji sa rasuđivanjem treba da pomognu deci da od najranijeg detinjstva priđu Hristu i da od malena žive u duhovnim sladostima. Kada pođu u školu treba polako da ih nauče da čitaju poneku duhovnu knjigu i da im pomognu da žive duhovno. Onda će biti anđeli i kroz molitvu će imati veliku smelost pred Bogom. Takva deca su u duhovnom smislu glave porodice. Žitija svetitelja mnogo pomažu maloj deci u duhovnom životu. Ja sam još kao mali uzimao neka žitija koja su u ono vreme postojala i odlazio u šumu: izučavao sam ih i molio se. Lebdeo sam od radosti. Od desete do šesnaeste godine, kada je počeo grčko-italijanski rat, bezbrižno sam živeo duhovnim životom. Dečije radosti su čiste: urezuju se čoveku u dušu i mnogo mu znače kada odraste. Ako deca žive duhovnim životom, proživeće veselo ovaj život, a u onom će se večno radovati pored Hrista.
Delo „Čuvajte dušu“ – Razgovori sa starcem Pasijem
