Oficijelna nauka pretpostavlja da su nastali pre oko 235 miliona godina, a izumrli pre oko 65 miliona godina. Pominju se razne hipoteze o razlozima njihovog izumiranja, ali je najčešća ona koja govori o padu ogromnog asteroida na Zemlju, dok se teza o sveopštem biblijskom Potopu uglavnom a priori odbacuje. Postavlja se pitanje da li mi, pravoslavni hrišćani ovu hipotezu treba da prihvatimo kao sigurnu istinu i da li se možda ove životinje pominju u Knjizi nad knjigama tj. Bibliji? Možda ovo pitanje deluje nebitno sa stanovišta teologije, ali verujem da se svaki veročuitelj ili teolog bar jednom susreo sa pitanjima mlađih osoba u vezi s ovom temom.
Pre svega, valja naglasiti da se zvanična hipoteza o nastanku i izumiranju dinosaurusa odlično uklapa u uniformističku geologiju koju je zasnovao veliki prethodnih Čarlsa Darvina, njegov imenjak Lajel. Kao profesionalni pravnik, ovaj amater-geolog je ogromnom pravnom veštinom uspeo da potisne svojim poznatim Principima geologije do tada vladajuću katastrofičku geologiju koja je bila kompatibilna sa davnim sveopštim Potopom. Odmah se postavlja jedno logično pitanje – zašto su nestali samo dinosaurusi, a ne ostale životinje, tj. kakav je to događaj uticao da samo oni izumru?
Kada je Sveto Pismo u pitanju, treba odmah reći da se dinosaurusi pod tim imenom nigde ne pominju jer sam taj naziv potiče iz 19. veka. Međutim, na dva mesta u Starom zavetu se pominju životinje koje po opisu izuzetno podsećaju na neke od ovih divnih gmizavaca.
U čestrdesetoj glavi Knjige o Jovu pominje se životinja koju on naziva behemot, a Đura Daničić je preveo sa `slon`. Po opisu se vidi da se radi o izuzetno velikoj životinji koja se uzda da može popiti Jordan, a rep joj je kao kedar. Kao što znamo, slon ima vrlo mali rep, tako da se radi o nekoj sasvim drugoj životinji koja veoma podseća na apatosaurusa ili brahiosaurusa – impresivne životinje duge i do 25 metara.
Valja napomenuti da je Knjiga o Jovu jedna od najstarijih knjiga Starog Zaveta, u njoj se ne pominju 10 zapovesti iz Petoknjižja, kao ni Mojsijev zakon, a dinosaurusi su svakako vrlo stare životinje.
U sledećoj glavi ove starozavetne knjige se pominje zastrašujuća vodena zver koju pisac zove Levijatan. Zanimljiv je detalj iz 11. stiha ove glave u kome se kaže da mu iz nozdrva izlazi dim kao iz kotla. Jedna vrsta dinosaurusa se uklapa u ovaj opis, a to je ogromni parasaurolofus koji je bio dug i do 14 metara, a visok i do devet. On je imao veliku krestu sa šupljim komorama koja je možda sadržavala hemikalije zapaljive u dodiru sa kisionikom iz vazduha.
Specifične izlučevine imamo kod mnogih životinjskih vrsta, počevši od insekata do sisara, tako da ovaj fenomen svakako ne bi bio usamljen u prirodi. Naravno, ovo su pretpostavke, ali vrlo moguće pretpostavke.
Valja naglasiti da se životinje nalik dinosaurusima pominju u mnogim starim kulturama – meksičkoj, kineskoj, mongolskoj, kmerskoj, peruanskoj, aboridžanskoj, evropskim itd, često u kontekstu zajedničkog života sa ljudima. Od antičkih pisaca pominju ih Herodot, Aristotel, Ciceron i Josif Flavije.
Na poznatoj ikoni, Sveti Georgije, veliki hrišćanski mučenik iz 4. veka ubija aždaju iz jezera blizu grada Virita, životinju koja veoma podseća na neke vodene dinosauruse.
Iako ova problematika svakako nije od prvorazrednog značaja za teologiju, ona ima širi kontekst. Naime, ona duboko zadire u problematiku vezanu za duel pozitivističko-ateističkog i biblijsko-monoteističkog pogleda na nauku, obrazovanje i svet. Takođe treba biti svestan da u Bibliji, koja je Božja Reč, nema nebitnih delova i da je njen pisac, a to je u krajnjoj instanci Duh Sveti (preko bogonadahnutih ljudi) svakako imao svoje razloge kada je nekom fenomenu posvetio određenu pažnju. Iz svega navedenog primećuje se da ovoj tematici treba prići ozbiljno i sa dužnim poštovanjem.
Protonamesnik Goran Živković
Preuzeto: hronograf.net
