Saša Edi Đorđević je čovek za koga bukvalno možemo reći da je 3/1. Pisac, muzičar, policajac. Nedavno je Edi dao intervju za naš TTS magazin.
Gde ste odrasli i kako je izgledala vaša mladost?
Rođen sam i odrastao u Smederevu, u radničkoj porodici. Iskoristiću ovu priliku da kažem koju o jugonostalgiji, tako često pominjanoj. Moj deda je imao petoro dece. Dve kćeri je udao, a trojici sinova poklonio zemlju da sebi izgrade kuće, u nekadašnjem voćnjaku, gde je postojala stara kućica sa karatavanom umesto ploče, sa svodom visokim svega 2,2 metra. U njoj sam, sa roditeljima, proveo detinjstvo i gotovo čitavu mladost. Kupatilo smo napravili pri kraju moje srednje škole. Otac nije dobio stan, nije dobio kredit, a novu kuću smo, uz velika odricanja od svega i svačega, završili tek početkom ovog veka. Ali, moje detinjstvo je bilo srećno, sa puno porodične ljubavi i druženja sa drugarima iz komšiluka. Drugačije smo posmatrali i živeli život nego što je to danas slučaj. Odrastao sam uz crno-beli televizor, radio, gramofon, rok muziku, stripove i knjige, provodio često čitave dane na ulici igrajući basket ili vozeći bicikl. Moja jugonostalgija, a i većine ljudi koje znam, uglavnom sadrži “žal za mladost” a ne za bivšom državom. U njoj ni materijalno ni političko stanje nije bilo sjajno, ili bar ne za sve ljude, kako to mnogi veruju ili predstavljaju.
Koliko je policijski posao spojiv sa književnošću i da li postoji podrška i razumevanje od strane kolega što se tiče pisanja?
Određeni poslovi u policiji zahtevaju osobe sa popriličnom širinom duha, zato ne treba da čudi što se mnogi od nas uspešno bave nekom umetnošću. Ja pišem, sviram i glumim, što je dokaz za ovu tvrdnju. Imam podršku kolega i službe za sve što radim, mada se trudim da umetničke aktivnosti ostavim isključivo za slobodno vreme i dane praznika ili godišnjeg odmora.
Kada ste došli na ideju da počnete da pišete?
Pisana reč je moja ljubav od ranog detinjstva, čitao sam oba naša pisma već sa tri i po godine. Prve stihove napisao sam u gimnaziji, ali me je kasnije profesija odvukla na drugu stranu te sam se umetnosti vratio tek krajem prve ovovekovne decenije, pišući tekstove za moj bend Patrias. Sredinom druge decenije počeo sam da pišem i prozu, o čemu sam odavno razmišljao, samo što je nenadano istorija iskočila kao tema, umesto priče o savremenom životu, kao što je bilo u mojim mislima i planovima. Tako je nastao Janičar i čitava Trilogija o slobodi.
Sa glumacem Džonom Džejmsom-film „My son Hunter“
Da li imate uzore medju piscima?
Čini mi se da sam previše star da bih imao uzore u bukvalnom smislu reči, ali postoje pisci čija su dela bitno uticala na moje viđenje književnosti, pre svih Njegoš, Danko Popović, Dragoslav Mihailović, Dušan Savković i Miodrag Bulatović od naših te Mario Puzo od stranih autora.
Koliko ste do sada izdali romana?
Objavio sam ih pet. Istorijski su Janičar, Ustanik i Četnik (koji čine pomenutu trilogiju i govore o teškom životu srpskog naroda pod viševekovnom turskom okupacijom), Doktor je savremeni triler o nekim mračnim stranama današnje Srbije, a Umetnik antiratna akciona drama o životu i stradanju jednog mladog muzičara.
Sa Slavkom Labovićem-film i serija „Oluja“
Da li pripremate nešto novo?
Upravo sam završio istorijski roman pod nazivom Ustaša, koji se bavi životom Srba u Drugom svetskom ratu na području Bosanske Krajine i Like. Redakcijske pripreme su u toku, nadam se da će biti izdat do ovogodišnjeg sajma knjiga.
Gde se mogu kupiti vaše knjige?
Ima ih u velikim i dobro snabdevenim knjižarama širom naše zemlje, ali i u Bosni i Hercegovini i Crnoj Gori. Rekao bih da je najlakše doći do njih preko sajta izdavača IP „Panonija“ iz Rume.
Hvala što ste našli vremena za čitaoce „TTS magazina“
Lj. N. V
Slike: lična arhiva
