Kad god se pomene reč bezbožnik, obično pred nas izroni lik čoveka nečasnog, lažljivog, nasilnog, grešnog u onom svima vidljivom obliku. Međutim, da li je baš uvek tako? Pokušajte da zamislite čoveka koji ni mrava zgazio nije, a koji je ipak sebe odveo daleko od spasenja. Kako je to moguće?
Grešnika suočenog sa neophodnošću da se obnovi u pokajanju, reč Božija ponajčešće predstavlja pogruženim u dubok san. Karakteristična crta takvih lica nije uvek očigledna poročnost, nego upravo odsustvo one oduševljene, samopregorne revnosti u bogougađanju, sa odlučnim odvraćanjem od svega grehovnoga. To što im pobožnost nije glavni predmet briga i napora je što su oni, pateći se oko mnogo drugih stvari, potpuno ravnodušni prema svome spasenju i ne osećaju u kakvoj se opasnosti nalaze, ne mare za život valjan i vode život prema veri sasvim hladan, iako ponekad ispravan i besprekoran spolja.
To je opšta crta. U pojedinostima, bezblagodatan čovek je ovakav: Odvrativši se od Boga, on upravlja pažnju na sebe i samoga sebe postavlja za glavni cilj svekolikog svog života i delanja. To već i stoga što za takvoga ne postoji ništa što bi bilo više od njega samog, a osobito stoga što, dobivši najpre od Boga svaku punotu a onda se od Boga ispraznivši, hita i pati se kako bi i čime bi sve sebe ispunio. Praznina koja je u njemu nastala otpadnućem od Boga, neprestano mu raspaljuje nezajažljivu žeđ, neodređenu a neprestanu. Čovek postaje bezdanim ponorom, i svim snagama nastoji da ispuni taj svoj bezdan, ali niti vidi niti oseća nasićenje. Zato je celog svog veka u znoju, muci i velikim glavoboljama, zanet raznolikim predmetima, u kojima očekuje da nađe utolenje žeđi koja ga izjeda. Ti predmeti upijaju svu čovekovu pažnju, sve njegovo vreme i svu delatnost. Oni su u njegovim očima najvrednije blago, u kome on živi srcem. Iz toga je razumljivo zašto čovek, koji je sebe postavio za isključivi svoj cilj, nikada ne prebiva u sebi, nego – stalno izvan sebe, u stvarima koje je stvorila sujeta. Od Boga Koji je punota svega, otpao je. Sam je prazan. Preostalo mu je takoreći samo da se „razlije“ po beskrajno raznolikim stvarima i da živi u njima. Tako grešnik žeđa, pati se, usplahireno trčkara za predmetima, koji su izvan njega i Boga, za stvarima mnogim i raznolikim. Zbog toga karakterističnu crtu grehovnoga života, uz nehaj prema spasenju, predstavlja mnogobrižje (Lk. 10, 4).
Nijanse i razlike ovog mnogobrižja zavise od karaktera u duši nastalih praznina. Praznost uma, što je zaboravio na Jedinoga Koji je sve, tera čoveka da se pašti oko mnogoznanja, istraživanja, raspitivanja, da pothranjuje znatiželju. Praznost volje, koja se lišila vlasti Jedinoga nad sobom samim, proizvodi mnogoželjenje, težnju da se ovlada mnogima ili svime, da bi sve bilo po našoj volji, u našim rukama – to je gramzivost i koristoljublje. Praznost srca, što se lišilo naslađivanja Jedinim, Koji je sve, stvara žeđ za mnogim i raznolikim zadovoljstvima, ili, pak, traženje bezbrojnih predmeta u kojima očekujemo da nađemo užitak za svoju osetljivost i osećajnost.
Tako grešnik, neprestano u nastojanjima da mnogo sazna, da mnogim ovlada, da se mnogim naslađuje, i uživa, osvaja, ispituje…
To je pravo vrzino kolo u kome se on vrti celog svog veka. Znatiželja mami, srce očekuje da okusi slasti i navlači volju. Da je to tako, svako se može uveriti, uspostavivši nadzor nad pokretima svoje duše makar i za jedan dan.
U tom vrzinom kolu živeo bi grešnik i kada bi ga ostavili samoga. Takva je naša priroda, kada je u ropstvu grehu. Ali taj kolovrat se još hiljadu puta pojačava i usložnjava stoga što grešnik nije sam. Postoji čitav svet lica koja to isto rade – pitaju, uživaju i stiču, koja su sve postupke na svim planovima dovela u određen poredak, potčinila zakonima, i to postavila kao neophodnost za sve one koji pripadaju njihovoj oblasti i koji u uzajamnom savezu dolaze neminovno u međusobni dodir, jedni druge saleću. U tome saletanju i trenju samo još više na deseti, stoti i hiljaditi stepen podižu radoznalost, gramzivost i samonaslađivanje, i za njihovo raspaljivanje vezuju svu svoju sreću, blaženstvo i život.
To je svet sujetni, čiji su poslovi, običaji, pravila, veze, jezik, veselja, razonode, shvatanja, uopšte sve, od sitnice do krupnice, natopljeni duhom onih triju paklenih izdanaka mnogobrižja o kojima je gore govoreno, što dovodi do žalosnog propadanja duha kod svetoljubaca (onih koji vole svet). Nalazeći se u živoj vezi sa celim tim svetom, svaki grešnik se upetljava u hiljadostruko isprepletenu njegovu mrežu, zapliće se u nju duboko, duboko, tako da se od nje sam više ni ne vidi. Teško breme leži na grešniku-svetoljupcu i svakom delu njegova bića, tako da on nema snage da učini ni najmanji pokret koji ne bi bio svetski, zato što bi tada nužno morao da podigne težinu od takoreći hiljadu pudi(1). Zato se takvog nesavladivog dela niko i ne prihvata, i niko ne misli da prihvati, no svi žive krećući se po kolotečini u koju su zapali.
Na još veću nesreću, ovaj svet ima svoga kneza, jedinstvenog po lukavstvu, zlobi i sablazniteljnkoj prevejanosti. Kroz plot i telesnost, sa kojima se duša smešala po padu, on ima slobodan pristup k njoj, i približavajući se, na razne načine raspaljuje u njoj radoznalost, koristoljublje i slastoljubivo samoutešavanje. Raznim svojim zamkama drži je u njima bezizlazno, raznim nagovaranjima navodi na planove za njihovo ostvarivanje, a potom ili joj pomaže da ih ostvari ili ih ruši, ukazujući na planove još grdnije, sve sa jednim ciljem – da produži i produbi prebivanje duše u njima. To i dovodi do smenjivanja svetskih neuspeha i uspeha, neblagoslovenih Bogom.
Ovaj knez ima čitavu silesiju slugu, njemu potčinjenih duhova zlobe. U svakom trenutku oni jure svim predelima naseljenoga sveta da bi onde zasemenili jedno zlo, na drugome mestu neko drugo i još dublje povukli ljude zapletene u mreže greha, obnovili oslabela i pokidana puta, a naročito da bi pazili da niko ne nemisli da se reši njihovih uza i iziđe na slobodu. Ako je ovo poslednje slučaj, oni se hitro sležu oko svojevoljnika, najpre pojedinačno, potom u odredima i legionima, a na kraju i svekolikom svojom silesijom, i u to u raznim vidovima i na razne načine, da bi zagradili sve izlaze, zakrpili konce i mreže i, po drugom poređenju, da bi onoga ko je počeo da se izvlači iz njih po strmeni opet odgurnuli u bezdan. To nevidljivo carstvo duhova ima svoja posebna sedišta, gde se sastavljaju planovi, dobijaju rasporedi, primaju položeni računi sa odobravanjem ili ukorom za izvršitelje. To su dubine satanine, po izrazu sv. Jovana Bogoslova.
Na zemlji, u krugu njihovog ljudskog carstva, ta mesta su – udruženja zločinaca, razvratnika i, osobito, bezvernih bogohulnika, koji delom, rečju i pisanjem posvuda razlivaju grehovni mrak i zaklanjaju Božiju svetlost. Oruđe kojim ti dusi ovde izražavaju svoju volju i vlast, jeste sveukupnost svetskih običaja, natopljenih grehovnim stihijama, koje, omamljujući, vazda odvlače od Boga.
Takvo je „uređenje“ oblasti greha… Satana ima samo jednu brigu – da ono čime se čovek sav bavi, u čemu mu prebivaju svest, pažnja i srce, ne bude – Bog, nego bilo šta drugo izvan Njega, jedino i isključivo to drugo, da bi ga čovek, prilepivši se za to svim umom, voljom i srcem, pritežavao (posedovao) umesto Gospoda i samo se o tome brinuo, to ispitivao, time vladao, u tome uživao. Ovde nisu u pitanju samo telesne i duševne strasti, nego i stvari spolja privlačne, na primer, učenost, umetnička nadarenost, životna i telesna snaga mogu da služe kao uze, kojima satana drži oslepljene grešnike u svojoj vlasti, ne dozvoljavajući im da se osvete.
Ako se grešnik pogleda u njegovom unutarnjem nastrojenju i stanju, videće se da on ponekad i mnogo zna, ali da je slep prema delima Božijim i prema delu svoga spasenja; da je, iako neprestano u brigama i trčkaranjima, besposlen i nehajan prema ostvarivanju svoga spasenja; da je, iako neprestano okuša nemire i zadovoljstva srca, potpuno neosetljiv za sve duhovno. Sve snage grešnikovog bića razbijene su grehom a u njemu se gnezde slepilo, nemar i bezosećajnost. On ne vidi svoje stanje, pa zbog toga ni ne oseća opasnost svoga položaja; ne oseća opasnost koja mu preti, pa se zbog toga ni ne brine kako će se od nje izbaviti. Ni na pamet mu ne pada da bi nužno morao da se izmeni i – spase. On se nalazi u potpunom, i ničim nepokolebivom uverenju da je u položaju koji mu dolikuje… i da sve treba da ostane tako kako jeste. I zbog toga on svako opominjanje na drugi način života smatra izlišnim, ne sluša ga i čak ne može da shvati čemu takvo podsećanje, kloni ga se i izbegava ga.
Sveti Teofan Zatvornik
Hiljadu pudi je stara mera težine koja se koristila u delovima Evrope i Azije, uključujući i Srbiju. Tačna vrednost puda se razlikovala u zavisnosti od regiona i vremena, ali iako Sveti Teofan Zatvornik ovo pominje figurativno, rećićemo da je u Srbiji hiljadu pudi – označavalo oko 16.380 kilograma.
Preuzeto: www.prijateljiboziji.com
